Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Pisari samoće

pisari samoće

Čežnjo, da li znasmo, prezreni, da kolutovi
dima jesu naposletku snovi devojaštva,
mladalačke sage, ljubavi najprve, o,
mesečeve seni ponad lica drage, napose, i
noći, noći u kojima, bleda, luk svoj širi
smerna, prvobitna zvezda, mlečna Djeva
Duha, Zornjača pesnika, slikara i duša,
bledih poput straha, olinjala kera što
urliče noću, sred mrkloga grada osamljen ko
zemlja, lešinar sećanja, sadrug izmećara,
čuvar izmoždeni, Kerber — Prijatelj
detinjstva, bebica i ptica, skriven, podno
klupa, kuda zadihani cvile ljubavnici,
potajne ubice, klovni-narkomani, svi oni
klošari skloni otrežnjenju pod okriljem
Tavnog, prvotni pesnici, mistici Lakoće,
bezvredni proroci razbludnosti skloni,
dokoni čistači, piljarice, starci, zebnjom
obgrljeni pod krošnjama suhim,
Tašmajdanski Mrtvi, Povratnici, uhode
Povesti, mrkli naši dragi teški poput
Noći, i, zorama sluđeni, brodolomni dusi,
Pisari samoće, sred Megalopola, jedini,
pred kojima još pulsiraju svici, ulični
svirači, Cigani, kraj kojih prolebde,
krokom vilinskijem, visoke devojke
eterom milovane, za osmejak dugi, u potaji,
smerni, urbani sanjari noću zapretani,
lomni kao pruti, osamljeni,
kafkijanski čisto obnaženi, što, sred
parkova pustih, dremaju, usnuli, od
pijanstva noćnih, kraj nogu Gospodnjih.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: