ČUDO BOŽIJE BLAGODATI

Predanje opisuje podvig cara Konstantina Velikog, koji se razboleo od gube. Jedini lek protiv te opake bolesti bilo je kupanje u dečijoj krvi. Car je odlučno odbio takav vid lečenja, zbog čega je bio nagrađen Božijom blagodaću koja ga je potpuno izlečila.

 

U mladosti je bio neznabožac, ali je po ugledu na svog oca Konstancija Hlora, koji je upravljao Britanijom, tajno štitio hrišćane. Konstantin se odlikovao hrabrošću, pravičnošću, milosrđem i njegovi podanici i vojnici su ga veoma voleli.

podvig cara konstantina

Iznenada ga je zadesila nesreća, jedna od najstrašnijih koja je mogla da zadesi čoveka. Konstantin se zarazio gubom i njegovo telo su počele da prekrivaju gnojne rane i kraste, kao kod edeskog cara Avgara kog je izlečio apostol Tadej kad ga je krstio. On je izlečen verom u Isusa preko dodira Nerukotvorenog obraza Spasitelja, ali – Konstantin nije verovao u Hrista.

Iako je kao pravedan vladar štitio hrišćane, Konstantin ipak nije mnogo znao o Hristu. Obraćao se za pomoć neznabožačkim isceliteljima, ali bolest je bila neizlečiva i medicina nije bila u stanju da tu bilo šta uradi.

Tada su mu lekari rekli da postoji samo još jedno, poslednje sredstvo, a to je kupanje u dečijoj krvi. Konstantin dugo nije pristajao na to, a bolest je sve više napredovala.

Jednog dana su u dvorac doneli decu, mališane koje su silom oduzeli od roditelja, da bi njihovom krvlju lečili gubu budućeg cara. Konstantin je čuo njihov plač i ušao u sobu u kojoj su se nalazila sva okupljena deca. Lekari su ga uveravali da ne postoji drugo sredstvo i da će u suprotnom umreti u strašnim mukama, s tim što će do smrti godinama nositi svoje telo kao telo mrtvaca koje truli i raspada se.

Konstantin je stajao u nedoumici. Čuo je dečiji plač i u dečijim očima video strah, baš kao da su slutili zbog čega su ih oteli od majki i doneli u carski dvorac koji je trebalo da postane njihova grobnica.

Odjednom je osećaj samilosti poput zraka nebeske svetlosti obasjao srce neznabošca. Tada je rekao: „Radije ću bolovati i umreti, nego li da se izlečim prolivanjem krvi te dece!“

Naredio je da decu odnesu nazad i da roditeljima daju poklone iz carske riznice.

Gospod je učinio čudo – gnojne rane gube počele su da zarastaju, da bi kasnije potpuno nestale. Neizlečiva bolest se povukla pred silom Božijom.

Zbog milosti prema deci, radi koje je neznabožac bio spreman da prihvati umiranje u mukama, Gospod mu je podario najuzvišeniju milost – Svoju blagodat. Tada se dogodilo prvo, još uvek tajno, Konstantinovo obraćenje u hrišćanstvo.

Da Konstantin nije bio milostiv prema toj dečici, možda nikad ne bi spoznao Hrista i istorija Crkve i sveta bi bila drugačija.

Iz knjige: „Svetost braka – kako porodici vratiti izgubljenu radost“, arhimandrita Rafaila Karelina