POGINUVŠEM KNEZU SRBSKOM MIHAILU
Nek sve iz gorice zakukaju vile,
Nek svi pesnici jauknu u lire:
Opet nema glasa, opet nema reči,
S kojima može jauk tako da zaječi,
Kao što su boli u Srbina danas,
Što Mihaila nesta tako rano za nas!
Mihaile Kneže! Tvoja duša sveta
Vidi sad odgore s visoki nebesa
Suze, što svedoče, da Te je ljubila
Bezmerno Srbija, Tvoja zemlja mila,
Kojoj si ti bio zvezda uzdanica –
Al zvezdu ugasi pakleni ubica!
Ti si bio vođa budućnosti lepoj
Ne samo Srbiji, domovini Tvojoj!
Pa na takvom putu: srbstvo da podigneš –
Kao mladi Uroš mučki da pogineš –
O, to je potreslo srbsko srce svako,
I svaki se Srbin do Boga zaplako!
Mihaile Kneže, nevini mučeniče!
Gle! iz krvi Tvoje jedna grana niče,
Od te grane venac celo Srbstvo savi
I spomenu Tvome za vekove stavi;
A Ti sada tamo u nebeski dvori
Za celo se Srbstvo višnjem Bogu moli.
Tamo te je Lazar do sebe primio,
Što si opet kruni Srbiju vodio;
Car te Uroš sveti ko brata predsreta,
Jer i Ti zbog trona ode s ovog sveta;
A knez Miloš prima uvenčana sina,
Što Ružica crkva nije sad robinja…