POGREBNO LETO
U glavi nam eksplodirao svemir
Hiljade insekata kao da završavaju
Poslednje ostatke mozga
Izgnani iz tela duše
U skamenjeni svet
Tražimo čvrstu tačku
I nismo izgubili ljudski lik
Čak i kad bolujemo
Od uzaludne nostalgije
Za nevidljivim domom
Poklopljenim zverskom
I neuhvatljivom rukom
Nismo izgubili tle
A nigde toliko bdenja
Koja proždiru krv
Kao u mrtvačnicama i kapelama
S dosadnim muvama
Na pogrebnim nosevima
I Božijim kapcima
Danas smo sahranili
Žižu kosovopoljca otvorenim očima
I glavom okrenutom ka zadavljenim Rujcima
Na vodama reke Sitnice
Koji se zove Kosovo
Šta smo mi veći od bube
Izvan ljeviške materice
Strnjikave i suve skitnice
Koje preskače dan
Kakva je sreća biti umilni
Pas na lancu
Svakoga dana koji liže
Zlatousnog Vuala
Daleko od zdele napunjene nebom
Hoćemo li kad stane sat
Da krenemo za svojim sakatim telom
Hiljade robova u nama, preko suve zemlje
Hvata se za Nojeva ramena
To je voz bez udova za Kosovo Polje
Tamo je siroti Milan Rakić
Koji se tuče u grudi
Za raskomadanim srcem
Gde ćemo ako tamo nećemo
U Vavilonu između dva popina neba
Kao Anima i Animus
Da je s gazimestanskim dušama
Sjedinimo u naše troprstne domove
Kome ruke Joanikijeve da damo
Ako ne oslepljenom Serafimu
U Božurovoj Gori
I Naše oči,kome ako ne
Mirotočivom Petru Koriškom
Zakucanog za nevidljivi krst
Nije to uklet kraj
Gde se s dvoglasnim pticama
Umire pevajući
Ne oprašta se tek tako
Od Isusa
Koji dolazi u ovaj okrajak Zemlje
S nevidljivim licem
Ali mi moramo svetlosnim cestama
Do naših oltara
Idemo da umolimo Kerbera
Za vladavinu prava u anarhijskom orku
Klaničare volova da nam šapuću
Tiho dok nam među očima iscrtavaju krst
U koji treba da nas pogode maljem
Poslednji put idemo
Makar i metak suseda u nama eksplodirao
Neka nas na mestu kao Hobite
Sa malim glavama ubiju
I pljunu kao Bistricu
Pokrštenu u Ljum Barda
Pred njima su naše Lobanje
Za još jednu planinu
Ali mi stojimo tu
Pred agitpropskim ešalonima
Kao melaholični Isur
Spremni za još jednu pogrebnu pompu
Da ispovraćamo žutu kuću
Zahuktalog mladog fašistu
i sutrašnji leš
Ostaćemo toliko još
Da nadmudrim slučajnost rođenja
Kavalima pogrebnog leta
Dok zemlja zemlju ne sahrani u nama
I vinemo se zauvek u prazninu