Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Predrag Rudović: Teško je biti čovek

TEŠKO JE BITI ČOVEK

„Budimo ljudi“, često je govorio blaženopočivši patrijarh srpski gospodin Pavle. „Teško je biti čovek“, rekao mi je i ponavljao cele jedne majske noći, dok smo menjali niške kafane, čika Krle.

 

Ni slutio nisam koliko ću puta za dvanaest emigrantskih godina ponoviti obe ove rečenice. Čudno ali istinito, prvu je izgovorio jedan srpski svetitelj, drugu jedan niški boem, a ja sam ih obe složio u sećanju i često puta ih prošaputao spojene.

teško je biti čovek

Kafana „Vazdušna Banja“ pokraj pravnog fakulteta u Nišu odavno je zatvorena. Galerija „Divin“ se jos drži, remodelirana je, izgubila je pređašnji šmek, ali još uvek okuplja grupice niških intelektualaca i „votka filozofa“.

Obična majska noć, ja i moj pobratim Zarča sedimo u „Vazdušnoj Banji“. Studentsko pivo i par ćevapa za meze. Za susednim stolom čovek u mantilu žestoko tuče votku. Pokušava da plati svaku turu posebno i gomila novčanica kupusa se oko njega i pada na pod pri svakom pokušaju. On pokušava da ih podigne sa poda ali jedva uspeva da pridigne sebe.

Pijan, malteretira osoblje. „Gospođo, molim vas uspostavite mi račun“, zahteva od umornih konobarica. A kada stigne parče papira sa ispisanom cenom čašice, pokušava da zaustavi pijanu ruku ispred lica i ponavlja: „Dobro, a gde vam je ovde memorandum… Hoću ujutru da znam gde sam bio…“

Ne sećam se više kako, seda za naš sto, a gomila novčanica još jednom ispada iz džepova i kupusa se po podu. Pomažem mu da novac ugura u džepove, a on nam svima naručuje turu. A onda počinju i njegove priče.

Gleda me prozorljivo, kako samo svetitelji i pijanci umeju. Niko tako tačno ne ume da oceni ljude kao kafanski likovi sa Balkana.

„Mladiću, imaš jako lepu košulju od teksas platna“, obraća mi se. I pogađa u cilj. Tu lepu košulju sa sedefastim dugmićima kupila mi je majka od poslednjih para u nadi da će sin student pristojno moći da ide na predavanja. Sada ja naručujem turu.

„Znate li vi šta sam ja bio na ratištu?“, pita.

„Specijalac?“

„Mitraljezac. A jel znaš u šta sam gađao?“

„U ustaše?”

„Isključivo u krunice od kukuruza. Ako si ikada bio tamo video si da je kukuruz sa krunicom uglavnom visok nešto preko dva metra…“

„Namerno ste promašivali?“

„Teško je biti čovek…“

Odlučujemo da promenimo lokal. Idemo u „Divin“, kafe galeriju sa svojevrsnim šmekom, mestu na kome se okupljaju kafanski filozofi, po neki profesor, po neki umetnik. Slike i ikone na zidovima su na prodaju. Došli smo kasno pa sedimo u ćosku i naručujemo votku.

„Ovde su me jedne noći smatrali za ludaka“, nastavlja Krle. „Tražio sam im da mi sviraju jednu pesmu. Platim i oni mi odsviraju. A ja onda tražim opet… pa opet… Oni onda neće. A ja ih onda pitam, koliko tražite da celu noć svirate samo ovo. I oni mi kažu lepu sumu. I ja im platim…“

„A koja pesma je bila?“

„Eh da imam… ko što nemam… pa da kupim bel konj….“

„Gipsy magic?“

„Da. Cela kafana je mislila da sam lud, da ih maltretiram. A samo ja znam zašto sam im platio. A reći ću ti. Bio je mlađi od tebe. Vodili smo borbe, mislim negde po Slavoniji. Hrabar momak, nije mu bilo ni dvadeset godina. Išao je prvi uvek, nisam uspevao da ga smirim i zadržim. Kad ga je trefio metak u stomak nosio sam ga na rukama trčeći ka pozadini. Uzalud. Video je da će da izdahne i samo mi rekao da stanem. Namestio sam ga da leži a on mi je tiho zapevao… Eh da imam, ko što nemam…. I zaspao je zauvek uz tu pesmu. Jel ti sada jasno zašto ta pesma nema cenu?“

„Teško je biti čovek“, prozborih.

„Najteže! Momci ne znam vas, a mnogo vas volim! Ne znam kako da vam to objasnim!“

Bilo je još tura, bilo je još priča. Pričao je o tri završena fakulteta, o tome kako je inspektor, kako nikada nije uzeo ni dinara mita a kako ga žena tera na to svaki dan… A nad nama je u oblačićima kafanskog dima, praćena zveketom čaša napunjenih votkom, odjekivala naša celovečernja mantra…. Teško je biti čovek.

Počelo je da sviće kada smo se oprostili. Nas dvojica i on stajali smo ispred „Divina“ pijani i zagrljeni. I čuli još jednom… „Momci, ne znam vas, a volim vas, ne znam kako da vam to objasnim. Teško je biti čovek.“

Čika Krleta više nikada nisam video, a nikada nisam saznao ni njegovo pravo ime. Raspitivao sam se o njemu i rekli su mi da je stvarno veliki kapacitet, da je završio tri fakulteta i da često i mnogo pije. Košulja od teksas platna visi i danas u mom ormaru. Više je ne oblačim, ali je nosim po svetu i čuvam kao uspomenu. A ponekada, kada se zateknem u našim kafanama gde ima žive muzike, naručim istu pesmu. „Eh da imam, ko što nemam…“ Zadnji put sam je naručio u našoj kafani „Kafana“ u Njujorku. Nikada nikome nisam objasnio zašto je naručujem, uvek prećutim objašnjenje o nekoj vrsti kafanskog opela nepoznatom srpskom junaku koji je ispuštao svoju mladu dušu pevušeći.

A veoma često izgovorim čika Krletove reči.

Teško je biti čovek…

Autor: Predrag Rudović

Ostavite komentar

Ostavite komentar