OLAKŠANJE KROZ PLAČ
Pravoslavni sveti oci govore o više vrsta plača i suza. Oni navode suze tuge, suze radosti, suze očajanja, suze umiljenja i suze pokajanja. Ovo je intimna ispovest o spoznaji suza umiljenja i njihovoj moći.
Na početku mog duhovnog života, jedna od veoma bitnih stavki oživotvorenja sopstvene vere, bila je duhovna muzika, najviše ruska. Ta vrsta muzike, uobličena kroz prijatno pojanje, bila je okidač mog ulaska u Pravoslavlje, kada mi se desilo nešto najdragocenije, tako da je od tada ono za mene postalo i lek i terapija.
Toliko me je to pojanje držalo u ushićenju i radosti duhovnoj, da sam ga svako veče posle večernjeg molitvenog pravila, puštao sa CD-a pre spavanja. Isto to sam činio i u automobilu dok sam se vozio po gradu. Kupio sam domaće kompakt diskove, no najdraža su mi bili četiri CD-a ruskih duhovnih pojanja koji mi je jedan brat poklonio po dolasku iz Rusije. Njih sam puštao veoma često, kad god sam osećao potrebu.
Prosvetljenje o značaju molitvenih suza doživeo kada sam sa četvoro mirjana krenuo put manastira Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja u Matejevcu kod Niša kod oca, igumana Ilije.
Dobrim delom puta od Beograda do manastira slušali smo Nebesku liturgiju Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića. Ti stihovi i viđenja Vladike Nikolaja su tako istiniti, potresni i proročki da su mi ostavili dubok trag u duši. Suze su lile niz obraze, tako da sam imao i probleme tokom vožnje, a naočare za sunce koje sam imao na glavi skrivale su me od pogleda bratije, jer me je pomalo bila sramota da toliko plačem.
Iste suze ponovile su se drugi put tokom jednog letnjeg dana, tri godine kasnije, dok sam sedeo za stolom na ručku sa porodicom, slušajuči jedan od diskova. Tek što sam počeo sa jelom, jedno pojanje me je tako dirnulo u srce, da sam prekinuo i otišao do ikona i tamo nastavio sa velikim plakanjem. Isplakavši se, nastavio sam sa obedom.
Te večeri sam posle večernje službe sačekao red kod svog duhovnika za ispovest. Između ostalog sam mu pomenuo taj plač, na šta mi je on odgovorio da taj plač nije od pojanja, već su to suze umiljenja. Tako sam na ličnom primeru shvatio šta te suze znače, rukovođen rečima iskusnog duhovnika.
Te suze su se ponavljale neku godinu kasnije, posebno za vreme liturgije i baš u času kada se poje: „Tebe pojem. Tebe blagoslovim. Tebe blagodarim, Gospodi, i molim Ti sja, Bože naš“. U to vreme se na prestolu vrši pretvaranje Darova: hleb-prosfora se Duhom Svetim pretvara se u Telo Hristovo, a vino u Krv Hristovu. Ova tajna se može pojmiti samo iskrenom verom.
U tim trenucima suze se same slivale niz obraze. Sve ovo trajalo je skoro godinu dana i samo je odjednom iščezlo. Godinama se suze više nisu pojavljivale, što me je rastuživalo. Na moju žalost, ni u drugim prilikama se to isto nije događalo.
Nakon nekoliko godina, u crkvi sam se upoznao sa jednim starijim gospodinom, filosofom i pesnikom Lazom Lazićem. Pre početka bogosluženja, obično bismo razmenjivali rečenice, da bi mi on jednom prilikom rekao kako ima nešto za mene. Pesnik me je obradovao knjižicom sa njegovim pesmama, u kojoj je stajala posveta meni namenjena. Zahvalio sam mu i ostavio knjižicu u crkvi pored stuba gde sam sedeo. Na kraju liturgije, otišao sam kući potpuno zaboravivši na dar. Došavši kući, primetio sam da knjižice nema i da sam je zaboravio u crkvi. Pozvao sam crkvu, gde su mi rekli da tako nešto niko nije prijavio da je našao.
Sledeće nedelje, gospodinu Laziću sam kazao za propust, jer mi je iskreno bilo veoma žao. On mi reče da to nije problem i da ću dobiti drugu već sledeći put. Tako je i bilo. Ovog puta sam je stavio u torbicu. Moram da priznam da nisam naročiti ljubitelj poezije, pa je knjižica čekala moju lenjost oko mesec dana, kada sam konačno odlučio da je pročitam. Na moje iznenađenje, pesme su bile napisane u hrišćanskom duhu i stilu. Čitajući treću pesmu po redu, odjednom mi se otvorilo srce i duša. Potekle su suze kao nekad pre, kada su lile tokom slušanja ruskih pojaca ili Nebeske liturgije. Isplakah se radosnom tugom.
Autor: Zoran Lazarević