Duhovnost

„U zdravom telu zdrav duh“ – hrišćansko shvatanje poznate izreke

TELO I DUH

Hrišćansko učenje ne smatra fizičko zdravlje uslovom duhovno-moralnog zdravlja, koje može da postoji i u zdravom telu i u čoveku koji strada od bolesti. Zdravlje duha zavisi od pravilne vere i ispunjavanja zapovesti Božijih, o čemu nas poučavaju brojni crkveni oci.

 

Latinska krilatica „Mens sana in corpore sano“ (u prevodu: „U zdravom telu zdrav duh“) prvi put se javlja u desetoj satiri rimskog pesnika Juvenala (I vek posle Hrista). Ova je misao, izvučena iz svog konteksta, dobila potpuno iskrivljeno tumačenje, jer je zdravlje tela shvaćeno kao uslov zdravlja duha.

u zdravom telu

Međutim, misao rimskog pesnika je potpuno drugačija:

„Moliti se treba, za um zdrav u telu zdravom.
Bodrog duha išti, koji za strah pred smrću ne zna,
koji kraj svojega života za dar prirode smatra,
koji je u stanju da pretrpi nevolju svaku,
duha, koji nije gnevu sklon i za strasti nerazumne ne zna,
koji je skloniji teškim Herkulovim trudovima
nego Sardanapalovim ljubavima, pirovima i raskošima“.

Ovde je jasno iskazana pouka: Onaj koji ima zdravo telo treba da se postara i o duševnom i duhovnom zdravlju.

Hrišćanska antropologija, za razliku od uobičajenog shvatanja, fizičko zdravlje ne smatra za uslov duhovno-moralnog zdravlja. Ono može postojati kako u zdravom telu, tako i u čoveka koji strada od bolesti. Duhovna snaga zavisi od pravilne vere i ispunjavanja zapovesti Božijih. Ukoliko nema ovoga, greh će vremenom razorno delovati i na telo.

„Stradanja ljudskog tela su prirodne posledice toga što je priroda ljudska povređena grehom i što je telo zloupotrebljeno.“ (Sveti Ignjatije Brjančaninov)

Kada čovek vodi grehovan život i kada nema nameru da se promeni, onda Gospod isceljuje takvu dušu bolestima. Ovo je posvedočeno kako delima Svetih otaca, tako i viševekovnim iskustvom.

„Ponekada je grešnicima bolje da su bolesni nego zdravi: onda kada ih bolest privodi spasenju. Jer bolest sprečava i da se začne u čoveku pokret ka zlu, a istovremeno – samim tim što čovek trpi stradanje, na neki način plaćajući dug za učinjene grehe – čini čoveka sposobnim da ponovo zadobije zdravlje duše, a zatim i tela. To naročito biva onda kada bolesnik, razumevajući da zdravlje zavisi od Boga, hrabro podnosi nevolju, sa verom pripada Bogu i delima, koliko mu to dozvoljava snaga, moli za milost.“ (Sveti Grigorije Palama)

„Duhovni nas razum poučava, da bolesti i svakovrsna stradanja, koje Bog šalje ljudima, bivaju poslane po osobitom Božijem milosrđu. One sadejstvuju u našem spasenju, u našoj večnoj dobrobiti – kao gorki isceljujući lekovi koji se daju bolesnicima – mnogo bolje, nego čudesna isceljenja.“ (Sveti Ignjatije Brjančaninov)

Često Gospod, videći da lakomislenost i sklonost ka grehu mogu čoveka dovesti u nevolje, takvo ga čuva od istih pomoću bolesti.

„Biva i to da Bog bolešću čuva pojedince od onih nevolja koje ih ne bi mimoišle ukoliko bi bili zdravi. Za hrišćanina su bolesti ljudi koji ga okružuju (kako telesne, tako i duhovne) široko polje za delanje koje treba da donese spasiteljne plodove: „Potrudio si se oko bolesnika? Neka ti je blagosloven trud, jer je o tome rečena utešna reč: Bolestan bejah i posetiste me (Mt. 25, 36).“ (Sveti Teofan Zatvornik)

Ostavite komentar

Ostavite komentar