Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PESNIČKO LASKANJE VLADARIMA

Mnogi poznati i cenjeni srpski pesnici, kroz vekove, pisali su poetske hvalospeve vladarima. Taj književni fenomen poznat je kao udvorička poezija, a njemu nisu odolele ni „gromade“ srpske literature, poput Đure Jakšića, Sterije, Zmaja, Vojislava Ilića ili Laze Kostića.

 

Udvoričku poeziju srećemo još u antičkim društvima. Uzimajući u obzir to vekovno nasleđe u svetskim razmerama, možemo da formulišemo jedan od osnovnih principa fenomena zvanog udvorička poezija.

udvorička poezija

Broj udvoričkih pesama je u obrnutoj srazmeri sa stepenom demokratije, odnosno „ljubav“ pesnika prema vladaru raste u upravnoj srazmeri sa porastom njegove moći. Ovaj zakon izgleda prilično paradoksalno, ali paradoksalni su i mnogi zakoni u egzaktnim naukama, pa su ipak tačni. Istorija nam, međutim, pokazuje da je u zemljama demokratije najmanje hvalospeva vladarima i ostalim moćnicima.

Hvalospevi bez nagrade

Od početka buđenja i ponovnog rađanja srpske nacije i srpske države pa do naših dana, srpski književnici su veoma lako, pored rodoljubivih, zapevali i udvoričke pesme vladarima i članovima njihovih porodica, te ostalim moćnicima. Paradoks je da što smo postajali civilizovaniji i primicali se više kulturnoj Evropi, to je udvorištvo u poeziji postajalo sve jače i primitivnije.

Šta je teralo i najveće srpske književnike da se dodvoravaju ne samo svojim nego i tuđim vlastodršcima, da uzdižu vrline Musa-paše ili Franje Josifa, da pevaju uspavanke kraljevskoj deci i da laskaju njihovim rođacima i ženama, da ističu čednost bratoubice Karađorđa ili mudrost i blagost nepismenog i surovog Miloša Obrenovića, teško je reći. Izvesno je da su srpski pisci manje-više živeli u bedi, ali tu može biti samo deo odgovora.

Tačno je da je Homerov Odisej uočio da nema veće bede od praznog želuca, ali je tačno i to da većini autora udvoričke pesme nisu popravile ni materijalni ni društveni položaj. Naravno, bilo je i onih koji takvoj poeziji imaju da zahvale za svoj društveni status. Ali to su više izuzeci koji potvrđuju pravilo.

Sprski pesnici udvorice – Jakšić, Zmaj, Šantić, Kostić, Ilić…

Prvu udvoričku pesmu srpskoj vladajućoj dinastiji napisao je Sima Milutinović Sarajlija, 1826. godine. Sima je, inače, spevao dosta udvoričkih pesama, ali je hvalospev Musa-paši neprevaziđen po svojoj zapletenosti. Kad su Obrenovići zbačeni, Sima je postao Karađorđevićevac. Na njegov spev „Vaskrs ustava Srbije i narodne pravde“, „odgovorio“ je Ivan Sokolović spevom „Strmoglavi prevrat Srbije“, u kojem se vređaju svi oni koje Sima veliča. Sima je odmah odgovorio epom „Odpjev na prevratnie strmoglav prebolesnog Ivana Sokolovića nazovi Kablarca, od zdravoga Srba Srbovića ozbiljskog’, Ovčarca“, koji je dostojan preteča kulture naših polemika – u njemu se vređa sve što ne misli kao mi ili ne pripada našem taboru.

Među prvim „udvoricama“ je i Jovan Sterija Popović, zahvaljujući napisanom hvalospevu vladarevom bratu.

Knjazu Milošu je spevano mnogo pesama. U tom kontekstu napominjemo da je nepismenom vladaru „rodonačelnik sprskog pozorišta“ Joakim Vujić napisao posvetu u svojem „Putešestviju po Serbiji“ na latinskom jeziku! Taj vladar, kome Joakim piše udvoričku posvetu na latinskom jeziku, da bi unizio pozorište, u Kragujevac je doveo slona, kako bi pokazao da je u Srbiji slon popularniji od pozorišne umetnosti. Eto – i takvim vladarima su srpski pesnici pisali pesme!

Plodan pesnik udvorica je i Milica Stojadinović Srpkinja, koja je pevala i austrijskom i srpskom dvoru, i to i Obrenovićima i Karađorđevićima, naravno, uvek onima koji su na vlasti. Još je plodniji i „raznovrsniji“ Matija Ban, „sin doma inostranskoga“. On je bio fenomen, jer se dodvoravao i Karađorđevićima, i Obrenovićima, i Vučiću, i turskim vladarima.

Zanimljivo je i udvoričko stvaralaštvo „pesničke dinastije“ Ilića. Jovan Ilić je spevao „usklik“ sreće u čast povratka na presto Miloša Obrenovića. Njegov sin Vojislav Ilić spevaće kasnije odu Aleksandru Obrenoviću, a Dragutin J. Ilić će dočekati pesničkom dobrodošlicom Petra Karađorđevića.

I tiraninu Mihailu Obrenoviću, sa koga se polako skida oreol velikog ratnika i vojskovođe i pokazuju njegove vojničke i diplomatske greške i nesposobnost, pevani su hvalospevi. Ali od svih pesama o njemu ostaće u istoriji književnosti jedino Zmajeve „Jututunska himna“ i „Jututunska juhahaha“, čije je „juhahaha“ upućeno ne samo tiranima, nego i njihovim himnopevcima.

Život i sudbina Đure Jakšića pokazuju svu apsurdnost udvaranja vlastodršcima putem poezije. Đura je i živeo i umro u bedi, a pisao je pesme kojima se do neukusa dodvoravao najpre Karađorđevićima, a potom, čim su preuzeli vlast, i Obrenovićima. Od poznatijih je njegova pesma posvećena knjazu Aleksandru Karađorđeviću.

Udvoričke pesme pisao je i Laza Kostić, isti onaj Laza koji je Zmaja uvredljivo nazivao „slavujem“, a Branku Radičeviću zamerao što je propustio priliku da „junački pogine 1848. godine“. Ipak, Radičević nije napisao nijednu udvoričku pesmu, tako da je Kostić mogao ponešto i da nauči od „slabijeg pesnika“ Branka, a i od „slavuja“ Zmaja.

Jovan Jovanović Zmaj je pod stare dane napisao jednu, ali antologijsku pesmu. Napisao ju je jer mu je, navodno, obećana penzija od kraljice Drage Mašin, nesuđene zaštitnice umetnika.

Od međuratne udvoričke poezije izdvaja se Šantićeva „Kralju Petru“ i jedna pesma Vojislava Ilića Mlađeg, jednog od najplodnijih autora ovakve poezije.

Procvat komunističkog udvoravanja

Poratno doba dovelo je udvoričku poeziju do apsurda, preko kog se, kako se čini, dalje ne može. Onom što je rođeno u ćorsokaku duha, pošto za skoro dva veka nije moglo da poleti, suđeno je da u ćorsokaku i ostane. Inače, ova poezija posle rata doživljava najveći procvat u svojoj istoriji. Masovno su je pisali i pesnici i oni kojima ni pre ni posle toga pisanje nije padalo na pamet.

Kvantitativno, to je dugo vremena bio najpopularniji pesnički rod u srpskoj književnosti. A za to je u velikoj meri zaslužna sovjetska poezija, na koju se naši pesnici prvih posleratnih godina masovno i pokorno ugledaju, a naročito njen lučonoša Vladimir Majakovski, koga je Staljin proglasio „najboljim, najtalentovanijim pesnikom sovjetske epohe“. Staljinizam se, tako, pokazao pogubnim i u srpskoj poeziji. Sovjetska vlast je Majakovskog proizvela u najvećeg ruskog pesnika 20. veka, pošto je on prethodno (a posle toga još više) sklepao hiljade udvoričkih stihova. Pevao je ode svemu i svačemu što je bilo na vlasti ili uz vlast, uveravao je sovjetske radnike kako su srećni i tako postao prva perjanica udvoričke poezije 20. veka.

Niko još nije pokušao da utvrdi štetu koju je Majakovski naneo poeziji, iako je njegova sudbina bila takva da je umesto željene moći, slave i sreće, sam sebi ispalio metak u čelo.

Činjenica je da poetsko delo posvećeno vrhovnom vođi, nastalo u doba posle Drugog svetskog rata, kulminira u nadahnućima nebrojenih pesnika rodoljubive poezije. Obimnost i bremenitost tereta poezije veličanja Tita i njegovih zasluga za mir, slobodu i prosperitet zemlje, prevazilaze sva dotadašnja udvorička ostvarenja u srpskoj poetici.

Iz knjige „Antologija srpske udvoričke poezije“, Marinka Arsića Ivkova; dorada: Bašta Balkana

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: