Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

HAKOVANJE MOŽDANE MREŽE

Moderne tehnologije imaju brojne prednosti, ali i mane, u čemu se vidi njihova zloupotreba. Usađivanje lažnog sećanja u iskustvo neke osobe, kada ona misli da je uradila neke stvari koje se nikada nisu desile, vrlo lako je izvodljivo putem „hakovanja“ mozga.

 

Tehnologija je uvek bila mač sa dve oštrice, jer s jedne strane ima velike koristi za čovečanstvo, a sa druge, sve su uočljiviji njeni ozbiljni nedostaci. Savremeno digitalno doba kojem smo svedoci sigurno se ne razlikuje od ove dvostruke pojave, jer je ono dobro podržano novim tehnologijama.

usađivanje lažnog sećanja

Od razvoja nauke i tehnologije najčešće imaju koristi ljudska bića. Međutim, neki novorazvijene tehnike mogu biti prilično zastrašujuće, pa se u pogrešnim rukama mogu i zloupotrebiti. Drastičan primer ovoga jeste promena sećanja neke osobe na određene događaje ili, još gore, “usaditi” u mozak lažna sećanja.

Kriminalistički psiholog Džulija Šo proučava ovo drugo. Ona se specijalizovala za nauku “iza memorije”, u smislu da je proučavala ona stanja koja se tiču navodnog sećanja, kada osoba misli da je uradila neke stvari koje joj se nikada nisu desile.

Njena otkrića dovela su do toga da je usaditi lažno sećanje u nečiji um vrlo lako uraditi.

Manipulacija mozgom

Šo je u svojoj knjizi “Iluzija sećanja” detaljno obrazložila kako je moguće da se namerno umetnu lažna sećanja u um neke osobe, koja onda mogu da dovedu do lažnih policijskih priznanja i pošalju pogrešnu osobu u zatvor. Sa ovom “ugradnjom” lažnih sećanja može se ići toliko daleko da se osoba navodno seća određenih sasvim neobjašnjivih događaja, koji se, naravno nikad nisu zbili.

Ona kaže da su uspomene samo “mreža moždanih ćelija”, koja se proteže preko različitih moždanih regiona i stalno se ažurira. “Ovo je važna funkcija koja omogućava nama ljudima da naučimo nove stvari i rešavamo probleme, kao i mnoge druge sposobnosti”, ističe Šo, tvrdeći da i ti procesi sticanja novih znanja, kao i sama “mreža”, mogu biti izmanipulisani.

“Svaki put kada neko usmeno prepričava određenu priču, on tokom svakog novog pričanja nešto promeni”, naglašava psiholog Džulija Šo.

“Ljudi dodaju ili izostavljaju sitne detalje, dodajući ponekad neke informacije koje su čuli od nekog drugog. Ovo može da dovede do stvaranja novih i, vrlo verovatno, netačnih veza i odnosa. Na primer, ako osoba veruje da precizno može da ispriča bilo šta što joj se dogodilo u starosti do dve i po godine, to ne možemo smatrati validnim sećanjem. U tom periodu, naš dečji mozak jednostavno nije toliko razvijen da smo u stanju da očuvamo i podelimo uspomene na dešavanja iz tog doba, zbog stanja tzv. “infantilne amnezije” u kojoj se mozak tada nalazi”, navodi Šo.

Sećanje na vreme od rođenja pa do dve i po godine može se samo nagovestiti kroz posmatranje fotografija ili kroz priču koju su nam ispričali roditelji, pa se na ove načine događaji iz tog vremena usvajaju prilično lako.

Percepcija stvarnosti

“Biti u stanju da se manipuliše sećanjima, jer su tako lako zamenjivi, zapravo ima značajne koristi za sistem krivičnog pravosuđa”, kaže Šo, koja radi kao viši predavač i istraživač u Odeljenju za prava i studije na londonskom Univerzitetu.

Ona naglašava da se tokom rada suočila sa subjektima kojima je bilo moguće da se “hakuje” sećanje kako bi priznali da su počinili krivična dela koja se nikada nisu dogodila. Ipak, Šo dodaje da se ovo ne radi da bi neko priznao nešto što nije počinio, već samo da se pokaže kako sam proces ispitivanja osumnjičenih zaista može da uzdrma njihovo sećanje.

Da bi se ugradilo lažno sećanje, Džulija Šo kaže da je potrebno da se subjekt zbuni imaginacijom, koja znači da on u više navrata ponavlja “sliku” koja mu se dogodila. Ona pominje da je ova tehnika veoma opasna i da se ne sme zloupotrebljavati, ali jasno stavlja do znanja da svet modernih tehnologija može da iskreira “savitljivu percepciju stvarnosti, koja može da bude predmet tuđe definicije i tumačenja”.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: