RODOSLOVLJE
Kaži mi kakvo ime da ti dam? Hoću li…? Ili…? Šetnja kroz imena, neobična i neuobičajena. Na svakom koraku te šetnje čeka po jedna potvrda da „ime je znak“ – kako su govorili stari Latini.
O, Bože, tolika imena… Svako nečim zrači! Pa prezimena… Koliko imena, toliko prezimena! A, negde i po dva, čak – tri! Kako u to poverovati?! Hajde: kako, ali – zašto?! A spisak se otegao kao letnji dan do podne. Sve ime do imena, sve prezime do… Sve Srbin do Srbina!
MACAN – Ti si znao zašto i kako se živi, Macane M. Macanoviću! Umeo si i brke da omastiš, nisi džabe – Macan! Koliko si, moj Macane, u životu, što se kaže, imao… Znaš šta hoću da te pitam! Vidi, vidi… Pa to je manje nego ja. Probirač, znači! Išao si na „kvalitet“, a?! Lolo jedna, gle ti njega! A da li ti je neko, u neko vreme, na određen način… Razumeš? S razlogom ili bez razloga, viknuo ŠIC! Ili PIS! Bogami, meni jest, a ne zvao se Macan! ‘Ajd’ sa srećom, i nek ti je prosto! Pazi se, Macane moj, miševa, jer – dva miša, mogu da… Ma daleko im lepa kuća!
ZLOJUTRO – Kakvo ti je, to, prezime, jado, moja?! I kakav ti je bio dan, podne, užina i sanak kad ti je jutro takvo?! Uh, pomakni se, u stranu, da na mene ne pređe, sunce ti kalajisano! Mrdni, ne daj se, ne daj na se, preskoči jutro, odmah uskoči u dan, u tanjir, na jastuk, na neku razbibrigu da zaboraviš težak imidž koji ti natovariše na leđa, srećniji od tebe! Zlojutro! O, Bože, kako kod tolikih prezimena, da takvo tebe zapadne! Znam, nisi se otimao, ne! Ali, brate moj slatki… Što ga ne promeni?! Uz malu opštinsku, gradsku, republičku taksu i taksu Agencije za ulepšavanje prezimena (AZUP), mogao si se prezivati Obilić – zvali bi te Miša, Tesla – zvali bi te Nidža, Karadžić – zvali bi te Ra… Pardon! Vuk; ili Crnjanski – zvali bi te Miša „Kicoš“, Nemanja – zvali bi te Steva, Mocart – zvali bi te Moca, Betoven – zvali bi te Ljuša, Petrović – zvali bi te „Kojekude“… A ti… Ma teško mi je i da ponovim: Zlojutro! Jesi li pokušao? Al’ iskreno, jesi li? Znam, sad je kasno, okasnio si, mnogo, nema više za tebe nijednog šaltera. I nek’ ti je laka crna zemlja.
SRBISLAV – Ma ništa mi ne pričaj, iz priloženog se jasno vidi: slavan Srbin, Srbin slave, pred čijim je imenom tamnelo svako drugo samim tim što si Srbin, a još i slavan: Srbislav! Šta šapćeš? Imao si neprilika? Ljubomorni? Pa ne može svako biti slavan, moj Srbislave, a, još uz to i Srbin – to se zna čak od Karpata. Da ti vidim potpis? Nemaš pero? Imam ja, izvoli… Aha! Potpis folkloran, čista ćirilica! Zar ti smeš da se potpisuješ ćirilicom kad ti se predsednik potpisuje latinicom?! Možeš, je li, to je tvoje ustavno… O, o, o! A kud si krenuo, ako nije tajna? Kod matičara? A što, Srbo? Da urgiraš? Da roditelji češće daju tvoje ime svojoj deci. E, ta ti valja! Malo je Srbislava, slavo moja, sve nekakvi Danijeli, Roberti, Istoci, Alberti, Bredovi, Džakovi… Pardon! Džekovi… Nigde Srbina! Šta, kako? Da lakše uđemo u Evropu, zato, oni, to?! Aha, tako kažu… Daj bože da te srpski roditelji poslušaju: Srbislav, nego kako! A može i: Srboljub, Srpko, Srba, Srbenda… Ne znaš šta znači Srbenda? To ti je kad se Srbin napiri… Evo, ovako! Tad je Srbenda! Srećno ti bilo kod matičara i piši kad stigneš!
RUŽA – Nek ti je mirisno sve, cvete među cvetovima, kraljice moja! Svevišnji te je stvarao dugo, dugo… Pred tobom, svi su se zavlačili u mišju rupu, ko bi s tobom i s tvojoj lepotom na megdan?! Duša ti miriše, srce ti miri, ime te nadahnjuje. Ko te je imao, taj se ovajdio i svi su mu zavideli. Taj zna šta je i koliko mirisao, svakog dana je bio pred rajem, a noću u raju!
MIHIĆ – Otkud, ti, prezimenjače, baš me prijatno iznenadi? Od kojih si, prezime moje rođeno… Od mojih, s Poplata kod Stoca ili od onih od Gacka, reci! Jednom, ima, otad oho-ho, kad bejah lep i naivan, dođoh u stan Nikole Miloševića da mi, po dogovoru, napiše kratku belešku za pozorišni časopis „Scena“, za moju dramu „Pad Dubrovnika“ i, šta me je iznenadilo? Tu, u stanu u Nevesinjskoj ulici u Beogradu, ja videh samo krevet, dve stolice, sto i knjige… KNjIGE! Stubovi knjiga! Zidovi knjiga! I kad sam ušao, on je (taj Miloševićev gost) ustao, pružio sam mu ruku i rekao: Mihić, a on ruku prihvatio i rekao Muhić! Je li to rima? Pa kako si, ogledalo moje, more li i tebe isti problemi kao mene ili je, i tebi kao i meni, dovoljno samo zrno radosti pa da se veselim čitav dan? Ostaj mi zdravo, pazi da nam prezime ne obrukaš… Izmenićemo čestitke 21. novembra, jakako!
SALATOVIĆ – Vidi prezimena, tako ti ručka i večere! Uvek si bio samom sebi dovoljan. Dve-tri salate, čovek se zasiti. Ko ti dade to prezime? Možda neko ko se davio u gulašu, trpao u sebe musaku ili se najedao mesom s roštilja, pa, ljubomoran na tebe što se i on ne može da evropeizira. Svaka ti čast na liniji, salata te drži, a i održava. Sve ćeš ih nadživeti, moj Salatoviću, nek puknu od jeda!
NEDELjKOVIĆ – Znam kad si se rodio, ali se kum zbunio. Čuo sam za prezime, ali za ime, nikad! Mislio sam i da neću, ali, lepo se kaže: nikad ne reci nikad! Živeo si za nedelju, imao si opravdanje! Prezime to zaslužuje da se iznedeljišeš od jutra do mraka, nek se zna kad je tvoj dan. Odakle su tvoji došli, iz subote? Da se, možda, ne spremaš za ponedeljak?! Ma ne! Samo onako, pitam. Ne, ako nećeš – što bi, otkud i kako… Ozbiljno prezime, čvrsto, zna se red, kapa dole… Otmeno, misli na sebe, uviđavno, sklono razmišljanju (stilisti bi rekli: meditiranju), umiveno, začešljano, okrpljeno, ispeglano… Nikom ništa ne duguje. Zna da se posveti sebi, odmara se… I Bog se tog dana odmarao. Jednom reči: Nedeljković, svaka čast, bilo mi je milo!
TOJAGA – E, tom se nisam nadao, toliko godina pa… Tojaga ili toljaga? Pred tobom su svi klimali (glavom, neće, valjda, kolenom!) i pristajali. Ko se usudi da mućne svojom… Zna se! A deca, eh! Jagom su te zvali, sram ih…
MILIDRAG – Ti nisi imao problema: bio si im i mio i drag. Šta su ti Milomir, Milina, Milinić, Miodrag, Milibor, Milojko, Milovan, Milisav, Milanko, Milodar? Braća i sestre od…?
NARANDžA – Voleo bih da si mi na ramenu kad snivam snove! Kad se izgubim u pesmi i ne znam da se vratim na početak, ti bi me, narandžo moja, vodila do vrha sebe! Jesi li slobodna sutra, pozivam te na ručak. Kraj stola svog postaviću ogledalo da nas je više, a ti, ako uspeš, povedi i pomorandžu, imam, tanjira, tri. I lepo sam vaspitan!
MEANDžIJA – Totalno… Pardon! Sasvim si demode ili, po srpski, nisi u trendu… Kakav, crni, Meandžija! Što ne uze modernije: Restorančević, Moteldžić i sl.? Baš me interesuje kako su te dočekivali u hotelu, na primer, kad se upišeš u knjigu gostiju. Jesi li učio turski? Jesu li kod tebe vezivala konja (ili magarca, nije bitno) kad su odsedala, gospoda? Jesi li ih ti, tom prilikom, gledao „belo“ ili si crveno gledao njih? Retko prezime, baš si raritet kao da si, na primer… iz… iz… Domanovićeve satire „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“, slažeš li se sa mnom? Ja se, s tobom, ne slažem…
CVETIĆ – Šta si ti: Cvetić kao prezime ili si cvetić kao mali cvet? Blago tebi, kroz život si prošao mirisno, ako si cvetak, a dostojanstveno ako si prezime. Jesi li, s obzirom na prezime, našao neku cvećku koja ti, po prirodi stvari, pripada?
LUJIĆ – Drugi, Lujiću moj, postadoše Lujevi po rednom broju! Hm, sad se setih… Bio novinar s foto-reporterom kod neke naše umetnice narodnog podvriskivanja i turskog zavijanja, kad… Nema pepeljare! Mama – viče ona – daj bre pepeljaru novinarima, ljudi pušU, treba me intervišU… A majka ne može da nađe, nema pa nema! Vidi, bre, kevo – ljuti se umetnica – na onom Luju 14. Nema, kaže majka. Onda vidi na sledećem astalu, na Luju 15! I bi tamo! I bi svetlost! Dobro si, nadam se, prošao s obzirom na prezime.
GUDURIĆ – Za kog te, sreća povede i odvede, guduro moja! Pa ode u planinske krajeve, u brda i gudure?! I kako se provede, tamo, k’o bosa po trnju! Ž’o mi te je, ako je tako, dušo blaga…
TORBICA – Bez nje nisi mogla ni po novine, takvo ti je prezime. A kad te osmotre, samo te u ruke gledaju, po torbici te cene i ocenjuju. Bila si ili „ona s torbicom“ ili „ona bez torbice“. Isto ti se hvatalo…
POŠTIĆ – Koja specijalnost ti je bila: pisma, uputnice ili paketi? Kom si ti pisala, a ko je tebi? Kad si zatvarala šalter? Jesi li puštala prekobrojne ili si se držala nekog svinjskog reda? Pošto, moja, pozdravljam te, nije ti bilo lako, ne, bogami…
NEBOJŠA – Divim ti se, nikom se nisi sklanjao, uklanjao, poklanjao, a ni klanjao! Hrabar, bez mane i straha. Nikog se nisi bojao do… Čast mi je, evo ti ruke!
KOSTUR – Probao si, nije uspelo, nisi se ugojio ni gram! O, prezimena, o sakloni bože! Kako, bre?! Mogao si se prezivati Kutuzov (onaj što je umeo lepo da kukuriče i plaši u zoru Francuze), Njutn (radio je nešto s jabukama), Pupin (počeo s ovcama, a završio…), Ajnštajn (vozio bicikl i plazio jezik na ceo svet). A ti… Kostur! Izvini, ali dabome.
BUHA – Znam, svi su te zvali Buva, takav je naš svet, zaboravan i, pomalo… Da ti to nije neka skraćenica, a? BU – burna, HA – harmonija, ili tako nešto? Ne? Nije harmonija, ne može biti burna ako je… Da nije halabuka? To može. Nemiran, to znam. Dosadan, što da ne, i tebi su drugi dosađivali, nisi ni ti buvlji plač! Ne daj se, samo to hoću da ti kažem. Jesi mali, ali se i car češe kad ga ti zasvrbiš!
SOKOLOVIĆ – Sokole moj, ptico moja! Po tebi jedna… Ne jedna, nego najlepša banja nosi ime! Maskoto moja, oko moje, brzino moja! Sećaš li se kad u narodnoj pesmi onaj junak pita gde su brodi, gde su prelazi preko reke, a dobija odgovor: „…moj sokole srpski, svud su brodi gde god dođeš vodi!“ E, vidiš, to me napaja! Sve mi je tad lako kad znam da još uvek ima Sokolovića, soko-ljudi, soko-đidija! Hiljadili se!
KRALj – O, o, o… Poštovanje! Pred vama samo car nije ustajao! Vaš uman pogled je gledao unapred! Vaša reč se nije poricala! Kad ste vi pravili obuću, ni kraljevi nisu imali primedbu, nije ih žuljalo! Kad ste vi glumili, ostali su ćutali, čak i sufler! Kad ste vi branili na golu, mreža se odmarala!
***
Autor: Velibor Mihić, dipl. filolog, književnik, veb autor