Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ČUDNE NEOBIČNOSTI

Pojedine zanimljivosti o književnicima i njihovim privatnim životima fasciniraju, zaprepašćuju, čude… Dokazuju nam da su pisci i pesnici, kao i drugi umetnici, na neki svoj način neobični, pomereni i „na svoju ruku“.

 

Ovo je samo izbor nekih osobenosti dragih nam majstora pisane reči!

zanimljivosti o književnicima

Čarls Dikens je u svom domu imao tajna vrata u obliku police za knjige!

Isak Asimov je jedini pisac čija se dela mogu podeliti u deset kategorija, na policama biblioteka!

Džejms Frejzer je morao da se iseli iz svog stana jer je pod polako popuštao pod teretom njegove biblioteke!

Ernest Hemingvej je preživeo četiri automobilske nesreće i dve avionske (uzastopnim danima). Takođe je preživeo i niz raznih bolesti: rak kože, malariju, dijabetes, hepatitis… a sopstveni život je prekratio svojom rukom; 1961. – u svojoj šesdeset prvoj godini, ubio se svojom omiljenom puškom!

Volt Vitman (Andrić ga je obožavao!), donirao je svoj mozak u medicinske svrhe. Nespretan laboratorijski radnik nije obratio pažnju jednog dana i njegov mozak je slučajno izbačen sa smećem!

Vladimir Nabokov je čuvenu „Lolitu“ napisao na papirićima dok je putovao po Americi i sakupljao leptire! (Leptiri su mu bili važniji, „Lolita“, usput, „onako“!).

„Alisa u zemlji čuda“ je bila zabranjena u Kini zbog životinja koje govore!

Veliki Markes nikad nije dozvolio da „Sto godina samoće“ postane film!

„Gordost i predrasuda“ (engl. Pride and Prejudice) – u originalu: „Prve impresije“!

Ivo Andrić je 1961. u Stokholmu primio Nobelovu nagradu uz zvuke „Marša na Drinu“. Pisac je staru predratnu ploču poneo sa sobom u Švedsku i insistirao da mu nagrada za roman „Na Drini ćuprija“ bude uručena uz ovu pesmu! Šveđanima se melodija mnogo dopala, a pesma se munjevitom brzinom proširila po celom svetu!

Pre nego što ga je sustigla svetska slava za knjigu „Lovac u žitu“ (neki tvrde u raži, ne mogu da se dogovore!), Džerom Dejvid Selindžer je bio kontraobaveštajni oficir u Drugom svetskom ratu, a zbog kog je završio u bolnici usled nagomilanog stresa. Tvrdili su da je kćeri rekao kako generacije koje su kasnije stasavale i koje nemaju iskustvo rata ne mogu da podele njegovo osećanje koje je opisao na sledeći način: „…nikad se iz nozdrva neću osloboditi mirisa spaljenih ljudskih tela“. Posle 1965. se povukao iz javnog života i one koji nisu poštovali njegovu volju – jurio je puškom!

Marsel Prust sam sebe je zatvarao u spavaću sobu obloženu plutom kako bi neutralisao zvuke bučnog pariskog života i prodor alergena jer je imao tešku astmu! Poslednje tri godine života, spavao bi danju a pisao noću, imao samo jedan obrok dnevno i insistirao na besprekornoj čistoći sobe u kojoj je boravio. Oni koji su ga poznavali, tvrdili su da je ličio na pustinjaka koji nije planirao da napusti svoju pećinu.

„U svom beogradskom stanu, nijem i oduzet, ležao je ispred ekrana Meša Selimović, gledao utakmicu i upravo se – kako bi to rekla narodna pjesma – dijelio sa životom. Možda je, to, bila samo zgodna bizarnost, u koju će budući čitatelj upisivati značenja kakva ona nema, ali postoji neka viša točnost i istinitost u činjenici da je jedan od najvećih pisaca jugoslavenske ere, pjesnik islamskog misticizma, umirao gledajući nogometni spektakl!“ (O Mešinim poslednjim satima)

Žoze Saramago, jedan od najuticajnijih portugalskih pisaca, završio je mašinbravarski zanat u Lisabonu, a kasnije se bacio na proučavanje literature van formalnih institucija. Nobela za književnost, dobio je 1998. godine.

Vilijem Šekspir – engleski pesnik i dramski pisac, jedan od najuticajnijih dramaturga u istoriji i tvorac „Romea i Julije“, ima samo nekoliko godina formalnog obrazovanja!

Dodatak priređivača

Dvaput sam se iznenadio kad sam posetio profesora i književnika Nikolu Miloševića u Nevesinjskoj ulici, u Beogradu. Prvo što sam ugledao, bile su knjige: zidovi knjiga, stubovi knjiga, ulice knjiga! (To isto sam doživeo i u stanu Jovana Ćirilova, na Bulevaru revolucije!)

Druga stvar koja me je zapanjila, a, sitnica je: kad me je profesor Milošević upoznao s gostom koji je tu pre mene došao i sedeo, ja sam mu pružio ruku i rekao MIHIĆ, a on je odvratio: MUHIĆ! (Bio je to Fuad Muhić).

Znajući da je teško bolestan, poželeo sam da se susretnem s Milošem Crnjanskim, da još jednom vidim najdražeg pisca. Pozvao sam ga telefonom (iz govornice na uglu Studentskog parka, nema je više!) i pitao ga za dozvolu da ga posetim. „Nikog ne primam“, rekao je slabim glasom (čudno što je, uopšte, i podigao slušalicu!). „Čitaćete u novinama!“… Ubrzo sam ćitao… Tek mnogo kasnije sam saznao kako je umro. Iako mu je bio dodeljen lekar da bdije nad njim, danonoćno, Crnjanski nije držao do tog. Osećao je da mu se bliži kraj. Nije jeo, nije pio, nije govorio. Okrenuo se k zidu i tako zavfšio život.

Ne ljutite se, još ću malo da vam dosađujem… Zamislite golju-izbeglicu, u vreme nemačke okupacije, koji nema šta da jede, a željan je knjige i knjiga! (kao svaki Hercegovac!). E, taj golja, ta izbeglica – u Sokobanji su nas zvali „izbeglice-izelice“ – valjda zato što smo uvek bili gladni! – jednog dana dobije na upravu – celu biblioteku! Odmah sam joj dao naziv „Biblioteka Ivo Andrić“. I ne samo na upravu nego i neograničen novčani fond za kupovinu knjiga! I kupovao sam, ne da nisam! Pročitao sam hiljade knjiga. Bilo je, to, na adresi Visokog Stevana 37, u Beogradu, na Dorćolu, u jednoj srednjoj školi s internatom. Tu sam bio car. Profesor srpskog jezika i književnosti. Vladao sam knjigama.

Ako me sad pitate koja mi je najlepša knjiga, to nije jedna nego više njih pod zajedničkim naslovom. Pisac je: Francuz Marsel Prust. A delo – više tomova: „U traganju za izgubljenim vremenom“! Prust je u delu pronašao vreme („Pronađeno vreme“) a pronašao sam ga i ja među knjigama! (Ne znam da li smem da vam se poverim, ima li smisla, ipak je, to, privatna stvar: u toj biblioteci – napisao sam i svoj jedini roman „Hotel Jevropa“, štampala ga beogradska „Prosveta“ – a urednici su mi bili: Milorad Pavić, Svetlana Velmar-Janković i Vidosav Stevanović. Njima se, eto, moja knjiga dopala! A gde je sad? E, o, u!… U nekoj biblioteci, na nekoj polici, skuplja prašinu! Možda? Ipak, ne verujem da je negde možete naći, ma nigde, ni da joj stavite soli na rep!).

Izvor: zoricazoricblog.wordpress.com/

Priredio: Vel!bor M!h!ć

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: