Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Zgarište doma mog

zgarište doma mog

Tamo daleko
A u stvari blizu
Gori vatra
U nebesa dim se diže
Vidi, to je
Ognjište moje,
Moj dom.
Gde rođena sam.
Gde živela sam,
Prvi osmeh,
I plač,
Moj prvi korak…

Bože moj, moga doma više nema.

Plač dece, lelek žena
Panika obuzima sve,
Dim, vatra
Urlik mladih huligana
Koji razjareni
Kreću ka nama.

U očima videh smrt.
Molih Boga:
Spasi nas Bože!

Iz zbirke „U pepelu nada“

Kažu da je čovek bogat onoliko koliko prijatelja ima. I kažu da je prijatelj svako u sreći i u dobru, ali da se pravi prijatelj pokaže onda kada si u nevolji i problemu. Kažu da je prijatelj onaj koji te za ruku drži i dotiče ti srce. Dugujem veliku zahvalnost porodicama gospodina Trajana Jovića iz sela Ugljare kod Kosova Polja i gospodina Novice Popovića iz Gračanice, divnim porodicama koje su nam pružile utočište 17. marta 2004. godine kada smo proterani sa svog ognjišta od strane šiptarskih ekstremista. Takođe bih pomenula gospodina Sakisa Bokimenisa kome dugujem najveću zahvalnost. Sakis je Grk rodom iz Soluna. Tada je radio na poslovima šefa internacionalne policije u Prištini. Pomogao nam je tako što je poslao patrolu policajaca koji su uspeli da se probiju kroz rulju, opkole kuću i izbave nas. Zahvaljujući njima tada samo spašeni. Neophodno je da spomenem i gospođu Ninu Polak, Gruzijku koja je tog istog dana krenula da nam pomogne ali su je ekstremisti presreli na putu ka Kosovu Polju, izvukli iz auta, pretukli je i zapalili joj auto.

Nevenka Veličković

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: