Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PIVO I AMERIKA

U politikinom „Kulturnom dodatku“ objavljen je autorski tekst poznatog savremenog književnika Vladimira Pištala. Pod naslovom „Lična istorija američkog piva“, laureat Ninove nagrade za 2008. godinu piše o tome kako je nekadašnje limunadasto pivo u SAD preraslo u ono „koje nije lošije nego bilo koje na svetu“.

 

Vidim članice ženskih udruženja u šeširima kako pevaju u crkvi prenemažući se. Ozarene nepokolebljivom verom, one dižu pogled ka nebu. Te gospođe veruju da će 18. amandman osloboditi radničku ženu i decu straha od pomahnutalog čudovišta koje je, u treznom stanju, muž i otac.

istorija američkog piva

One uzdižu parole kao što su: „Usne koje dotaknu alkohol neće dotaknuti naše“. Osnažene crkvenim himnama i snagom onog kome su himne namenjene, dame se zalažu za prohibiciju i pobeđuju demon rum. Vidim šešire sa kaputima od tvida. Svaki kaput nosi jednu sekiru. Kaputi istovaraju burad sa švercovanim alkoholom. Sekire udaraju u burad, dragocena tečnost vrije kroz razbijene daske i otiče u slivnik. Cela ulica smrdi  na alkohol. Džin prska kroz gejzire u pukotinama. Pivo šišti kao šampanjac. Policajci trzajem iz zgloba, razbijaju o zid jednu po jednu flašu viskija.

Američka protestantska i republikanska elita nikad nije ni mislila da je prohibicija uvedena za njih nego za doseljenike, niže  klase, one koji ne znaju da se kontrolišu. Svi krše pravila. Čak i bela kuća ima svog dostavljača. Vidim glisere, brže od policijskih i pune kanadskog viskija, kako jure preko velikih jezera. Brodovi sa rumom sa Kariba ostavljaju burad da ih talasi nasuču na plažu. Veliki Getsbi pravi najplavetnije bazene novcem od šverca alkohola. Svetle trube i durnoviti saksofoni uveseljavaju pijance u žustrim „spikizijima“. Al Kapone u Čikagu vlada prodajom pića. U gradu Homer, Nebraska, njegov brat Džejms Vićenco, koga zovu Hart Dva Pištolja, je lokalni šerif i goni krijumčare.

Za vreme prohibicije najveći profit je obezbeđivao švercovani viski, rum ili džin pravljen u kadama. Stradali su nemački pivski vrtovi, zastrti belim šljunkom, uokvireni šimširom. Pivo je stradalo ali nije nestalo. Čini se da su pre prohibicije bila popularna teška piva, čija proizvodnja zahteva znanje, pažnju, pa i vreme. Za vreme prohibicije prodavalo se nešto što se zvalo skoro-pivo (near beer). Pivare su, da bi preživele, prodavale ekstrakt piva koji su ljudi sami mogli pretvoriti u pivo. I naravno, proizvodili su ga mafijaši. To je ono isto pivo koje je kroz razbijene daske burića šištalo kao šampanjac. To novo piće, za razliku od ranijih, teških, bilo je blago i limunadasto i pravilo se brzo.

Prohibicija je trajala od 1920. do 1933, skoro trinaest godina. Kada se završila ljudi su mogli da prave i kupuju šta god hoće. Ali ne! Došlo je do promene generacija i ukus Amerikanaca se promenio. Oni su zavoleli lako limunadasto pivo. Sad su ga proizvodili legalno. I ako mene pitate i to je moglo da se zove skoro-pivo (neer beer).

I ovde priča počinje da me se tiče.

Kad sam ja došao u Ameriku (malo preterujem da bih napravio poentu) ona je bila pivska pustinja. Narod je pio one Miller lajtove i Bad lajtove i Mikelobe. Odaću vam jednu mračnu tajnu. Ja volim dobre knjige. Ali kad bi me recimo ostavili na pustom ostrvu i kad ne bih imao ničeg drugog, čitao bih opise ledenoplavih očiju Dok Holideja i čeličnosivih očiju Vajata Erpa. Čitao bih o pripremama debitantkinja za balove, sa sve karnerima i volanima. Tako sam u Americi pio bozasta i limunadasta piva.

Upravo negde u to vreme, a u Kaliforniji, počela je eksplozija američkih malih pivovara. Mali je relativan pojam, i može da znači da to pivo piju samo u tom restoranu ili da se može naći u svih 50 država, kao recimo Siera Nevada, koju sam u Beogradu u Berliner pivnici video prvi put prošle godine. Vremenom kvalitet i raznovrsnost ovih piva je toliko porastao da je teško pohvatati izvrsne proizvođače samo jedne vrste, recimo „India pale ale“. Ima ih toliko dobrih (u zadnje vreme na primer Be Hopi, Flauer Čajld, Flajing Dženi) da ih ne možeš popamtiti pa moraš da se konsultuješ s barmenom:

– Šta ima novo danas?

Svuda su se otvarali barovi sa po 30 cevi za točenje. Kvalitet hrane u pivnicama je porastao. Ranije su ljubitelji vina na pivopije gledali kao na nižu rasu. Sad se može biti, skoro, respektibilan ljubitelj piva.

– Pijemo piva koja nisu lošija nego bilo koja na svetu – kaže jedan moj američki prijatelj.

Popularnost malih pivnica se iz Amerike prenela i na druga mesta, viđao sam ih u Grčkoj i, što je najvažnije, kod nas, gde su mala piva („Kabinet“, na primer) i pivnice (novosadski „Toster“, na primer) olakšala napaćenom narodu breme proizvoda iz Apatina. Tako je u globalnom selu, jedna stogodišnja nepravda doživela nešto kao srećan kraj.

Izvor: Politika.rs

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: