PESMA UMESTO TIŠINE
Želiš pesmu. Lepu. Od ljubavi
možda još lepšu. Al’ tišini
baš sada sam dužan ćutanje, ljubavi,
jer umesto mene, u visini,
u visini treba da izraste
stablo sa svojom nemom krošnjom
i ta krošnja treba da prekrije kraste
nabranog srca lisnatom nošnjom,
nošnjom što krije i poj mukli
kojim je bivši čovek zvao.
U meni svi se glasovi povukli
i sasvim tiho pred izvor sam stao,
stao pred pokornost. Bez težine,
nema je bila pesma moja,
ali tad si došla ti da tražiš rime;
napala me tako ljubav tvoja
ljubav tvoja i glas. Tako ljubiš,
da opet postah zao. Skriše
osmesi tvoji tugu koju gubim,
i noć od dana sad volim više.
Volim više tebe, i zbog rima
tišinu pesmom grubo gazim;
i dok ti tepam među celovima,
zbog tišine hoću da nalazim
najlepše reči. No ipak neće
u njih da cela moja ljubav stane.
Ti je preuzmi, sakrij je u cveće
prstiju svojih, kad sastaviš dlane.
S mađarskog preveo Ivan V. Lalić