Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SVETI RATNIK I ZAŠTITNIK

Ovaj događaj zbio se u Solunu 1991. godine, nešto malo pre dana slave najpoštovanijeg vojnika među pravoslavnim svetiteljima. Poseta svetog Dimitrija solunskoj crkvi iznenadila je prisutne vernice. Pripovest o ratniku i svecu, koji je okrvavljen i izmučen, u crkvi zatražio vode, rekavši da stiže odande gde se vodi borba za Pravoslavlje, još jedna je u nizu potvrda da sveci čine sve za naše spasenje.

 

Podne u Solunu nalik je podnevima u svim velikim lučkim gradovima. To je trenutak kada se vreva stišava. Jesen rujem boji drveće, retke prolaznike mami miris ribe iz taverni. Iz daljine se čuju sirene brodova koje pozdravljaju grad, odlazeći na daleka putovanja. Pokatkad krikne galeb, nagoveštavajući jugo. Bat koraka po kamenim pločnicima je sve ređi i tiši. A more i nebo su izmešali boje.

poseta svetog dimitrija

U crkvi svetog Dimitrija je tihi polumrak. Nekoliko žena posluje po crkvi, nečujno se krećući, kao da ne dodiruju mermerni pod. Ništa ne narušava sveti mir hrama. Pred oltarom dve žene u crnini šapuću molitve povremeno podizući suzne oči ka ikonama Svetitelja. Predane svojim poslovima i molitvama nisu videle kada je i kako u crkvu ušao neobično obučen čovek, ali su sve, u isti mah postale svesne njegovog prisustva. Prekinule su molitve i poslove i pošle mu u susret.

On, izmučen, u okrvavljenoj odori, koračao je prema oltaru. Sakupile su se oko njega, pitajući da li mu nešto treba, ko je i odakle dolazi. Zatražio je vode i rekao: “Ja sam ovdašnji, a dolazim iz Bosne, tamo je borba za Pravoslavlje!”.

Žene su pretrnule. Jedna od njih je otišla po vodu, a druga da pozove sveštenika. Žena u crnini, ona mlađa, grozničavo je gledala vojnika, prepoznala ga i kao ptica pogođena u letu, tiho kriknuvši, onesvestila se. Starija je pokušavala da je osvesti. Ostale žene su stajale skamenjene, bez glasa i pokreta, a vojnik u odori vizantijskog ratnika, lagano je išao prema grobu Svetog Dimitrija i nestao u njemu.

Tišina se zgusnula, ostao je samo blagi miris bosiljka ili smirne, nisu bile sigurne šta je, ali da je miomiris, jasno su osetile. Žena koja je donosila vodu, ušla je istovremeno sa sveštenikom. Mlađa žena je, došavši sebi, klekla pred ikonu svetog Dimitrija i molila se kroz suze, čelom dodirujući pod.

Sveštenik je pitao žene šta se dogodilo. One su mu ispričale sve o dolasku nepoznatog čoveka, njegovom odgovoru na pitanje ko je i odakle dolazi. Pitao ih je zatim kako je bio obučen, a one su, opet, sve do jedne rekle: “Isto kao Sveti Dimitrije na ovoj ikoni”.

Na to je sveštenik učinio veliku metaniju pred ikonom Svetog Dimitrija, klekli su i toplo se, usrdno i dugo, dugo molili u nebeskoj tišini. Kasnije je, mnogo kasnije, sveštenik ispričao da se sveti Dimitrije poslednji put javio davne 1804. godine. To je bila godina Prvog srpskog ustanka.

Iz biografije svetog velikomučenika Dimitrija Solunskog

Dimitrije, jedinac solunskog vojvode, bio je dugo očekivano i od Boga izmoljeno čedo. Rastao je i učio se vojničkoj veštini u svom rodnom gradu Solunu, a posle smrti starog vojvode, car Maksimijan ga je postavio na očevo mesto za solunskog vojvodu. Bio je na najvišem položaju, car ga je uvažavao i poštovao zbog njegove odvažnosti, poštenja i besprekornog izvršavanja dužnosti, sve dok Dimitrije nije odbio da progoni hrišćane. Ne samo da nije hteo da se povinuje carevoj naredbi, nego je javno ispovedio hrišćansku veru i time sebi potpisao smrtnu presudu. Znajući šta ga čeka, razdelio je imanje siromasima. Carevi vojnici, koji su slepo slušali naređenja, a ne glas srca i savesti, izboli su Dimitrija kopljima, iako su ga našli na molitvi. Za hrišćane, ljude koji su mislili i verovali drugačije, nije bilo milosti. Na mestu gde je sahranjen Sveti Dimitrije podignuta je najpre mala crkva, a kasnije velelepna, koja i danas postoji u Solunu, a u kojoj se zbio događaj iz 1991. godine. Sveti Dimitrije nije napustio svoj grad, branio ga je i čuvao, a to čini i danas.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: