Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SPALJENA PESMA

spaljena pesma

Noć je tiha, blaga, svoj spustila veo.
Zvezde trepte. Mesec kroz grane se krade.
Sve je tiho, mirno, svet počiva ceo, –
Samo jedna duša za pokoj ne znade:
Setila se dana, kad je srećna bila,
Kad joj beše lako k’o da ima krila.

Od tada za sreću ona nije znala,
Ni iskrica sreće ne senu joj više.
Na nju je koprena večne noći pala,
Al’ joj osta spomen, ni noć ga ne briše:
Osta spomen da joj istakne još jače
Što je izgubila, te da gorče plače.

Iz onoga doba, puna sreće, milja,
Doba mladalačkih snova, ideala,
U kojem je život im’o nekog cilja, –
Ostao je spomen: jedna pesma mala.
I taj spomen mali, plod trenutne sreće,
Jače rane zledi, bole čini veće.

I taj spomen ruka iznad ognja diže…
Uzdrhtala ruka, u njoj s’ listak vije
I tiho se spusta sve plamenu bliže,
A u grud’ma srce tužno bije … bije …
I već listak planu, a dim se skoluta:
Plamen žrtvu svoju proždire i guta.

Prosti, pesmo mila! Sudbinu ne krivi:
Blatni, trošni ljudi u prašini leže.
A tebe je plamen ispevao živi –
Pa neka te živi plamen i sažeže.

** **

Beograd, maja 1900. godine

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: