STAKLO
U zemlji, gde je sve neobično,
Mi smo vezani patničkom tajnom.
Al’ u životu našem to nije slučajno,
Rastavljajući nas, između nas leglo
tamno staklo.
Da razbijem staklo ne umem,
Da molim za pomoć ne smem;
Primakavši se tamnom staklu,
Gledam u neduginu maglu,
Užasava me hladnoća staklena…
Ljubavi, ljubavi! Čekić mi daj,
Neka srča ranjava, svejedno je to,
Mi ćemo pamtiti samo jedno,
Da smo tamo, gde je sve neobično,
Ne našom voljom, ni slučajno,
Vezani poslednjom tajnom…
Čuće Bog. Svetlost naokolo
Daće nam snagu da razbijemo staklo.
*
S ruskog prevela Biserka Rajčić