Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Verujući postižemo sve, jer nagrada za dobro delo mora stići

KAD PRAZNE RUKE POSTANU PUNE

Veliki pravoslavni misionar, mitropolit Suroški Antonije Blum, opisao je jedno dešavanje koje nas poučava kako verujući postižemo sve, dajući i ono što nam je poslednje. Bila mu je preostala samo jedna funta za najnužnije, a sreo je siromahe koji su tražili milostinju. „Savest i zdrav razum borili su se u mome srcu“, iskren je bio Blum.

 

Kako je i sam mitropolit govorio, ovaj događaj od pre četrdeset i više godina nije zapisan radi samohvalisanja, nego da bi pokazao da je Gospod uvek tu da nam uzvrati višestruko.

verujući postižemo sve

Proticao je oktobar 1974. godine. U ruskoj pravoslavnoj misiji u Svetoj zemlji dobijao sam 20 dolara mesečno. Jednom sam se požalio predsedniku misije kako je dosta teško živeti od ove sume.

“Kada bi se naučio da štediš bilo bi ti dovoljno, dobih odgovor.

Pošto je bio kraj meseca preostala mi je samo jedna funta, pa reših da je potrošim na najnužnije, hleb i šećer, te pođoh za Jerusalim. Oko 11 sati ujutro došao sam do Damaskih vrata. Vekovima je ovde sirotinja (većinom muslimanska) sedela desno i levo od kapije, proseći milostinju. To je bio dušerazdirući prizor: slepi, paralizovani, gangrenozni… Nišči na Istoku ne prose ćuteći, već ridaju i glasno mole prolaznike za pomoć, a naročito ako vide monaha pred sobom. Bilo mi ih je vrlo žao, ali preostala mi je samo 1 funta za hleb i šećer. Savest i zdrav razum borili su se u mome srcu.

“Jesi li pri sebi, došao si sa tolike daljine i sada da daš poslednje pare sirotinji”, šaputao je jedan glas; a drugi glas je prigovarao: “Zar te nije stid, halapljivče! Gde ti je vera u Svevišnjega?”

Nekoliko minuta u mojoj duši potrajala je borba… Glas mog anđela čuvara ubedio me je da je dobro delo mnogo vrednije od kupovine čak i krajnje neophodnih namirnica. Srce mi je silno lupalo kada sam pošao do menjačnice i usitnio funtu na deset malih moneta. Osetivši ukus pobede, sa osmehom sam razdelio po pet moneta ljudima sa desne i leve strane. Tako ostadoh praznih ruku. No bio sam mirne savesti i dirnut željama svih siromaha za zdravlje i dug život.

Sada je bilo izlišno da idem za hleb i šećer, pa sam krenuo uskom i krivudavom stazom prema Grobu Gospoda našeg Isusa Hrista i Crkve Vaskrsenja. Nisam prošao ni 500 metara kad sretoh poznanika. Bio je to Abdul, arapski hrišćanin. On je dolazio sa svojom ženom u moju porodicu na praznik Svetog Haritona. Pored Abdula u Pešternu crkvu Svetog Haritona Ispovednika, staru koliko i hrišćanski svet, došlo je još mnogo arapa hrišćana. Većina njih bili su parohijani crkve svetog Jakova. Abdul mi je pričao kako je bila predivna služba i divno ukrašena crkva. On i njegova žena hteli su tada da popričaju sa mnom, no nije se dalo zbog velike gužve, te su se vratili u Jerusalim.

“Oče, ja želim da vam izrazim svoju zahvalnost”, rekao je Abdul, “moja žena kuva slatko za zimu i poslala me je u prodavnicu da kupim šećer. Molim vas, uzmite ovih 5 kilograma u znak blagodarnosti. Takođe, želim da vam dam imena mojih i ženinih roditelja da bi se molili za njih.

On brzo zapisa četiri imena na listiću koji potom sa parama stavi u moj džep. Ja nisam mogao verovati svojim očima i zaplakah od radosti. Otkud je Abdul mogao znati za moju bedu?

“Ništa naročito, to činim radosnog srca. Žalim što je ovo došlo sa malim zakašnjenjem, a ne na praznik svetog Haritona”, prozbori Abdul.

Ja se radosno zahvalih na daru i požurih ka svetom Grobu da bih celivao i okvasio suzama blagodarnosti grob našeg milog Spasitelja Isusa Hrista. Tada sam shvatio reči svetog Jovana Zlatoustog: “Mi bedni grešnici nikada ne možemo učiniti dar Bogu. Možemo se samo truditi, a Bog na naše napore uzvraća zlatnicima, zato što je On ljubav”.

Ostavite komentar

Ostavite komentar