ZEMLJA DOBROG SRCA
Dođi da mi zboriš.
Govori mi o žetvi sunca u primorskom kraju,
o stenama u potpunoj tami.
Govori o mostu belom ko koleno tvoje,
o mladosti dođi da mi zboriš
kad sam imao šesnaest godina.
Govori mi, skloni moje lice
samotno kraj otvorenog prozora
da vidim zoru koju dočekati neću.
Dođi da mi zboriš!
Ispuni svoja usta svetlošću
i kaži mi neko novo ime,
pamćenje oživi.
Odavna ne čuh reč u kojoj se budi život.
I skoro da reči nemaju miris toplog hleba,
i skoro da ima više milosti u lavežu kučjem,
Dođi da mi zboriš.
Slušaću te kao verni podanik
il’ kao bolesnik bez štita od groznice.
Oslobodi me i podeli, o rastvori!
Predaj me kao dete nekom čuđenju,
vidovitost mi daruj, zemlju dobrog srca!
O da li s tobom govoriti smem,
govoriti s tobom o ljupkosti i nevinosti,
o bedi govoriti a da se ne savladam?
Dođi da mi zboriš.
Učini da zaboravim odveć jadne protivnike,
oživi u meni neko novo srce
pravedno kao jutarnji zrak između dve grane.
Govori mi kako se jabuka umiva na kiši
i neka me reči tvoje pospu
kao plodovi zemlju zgrčenu od mraza.
Skloni ovo lice kraj mračnog prozora,
zameni ga il’ reci: bolje da nije živelo.
Neka iščezne u senci mog pamćenja,
dok plačem, dok ne mogu da se smejem.
Dođi da mi zboriš
kako bršljan ulazi u stenu,
a vrša na obali se osmehuje suncu.
Govori mi kako mudro svetluca nož
neokrvavljen u osvetničkom cilju,
govori o jutru prolećnom u prvoj brazdi,
o ljubavi kao da vreme stoji pred nama.
Dođi da mi zboriš,
s poverenjem da dočekam noć
kao voćka posuta cvećem,
kao čamac na vodi.