СВЕТИ НИКОЛА
Песму Свети Никола, Вук Стефановић Караџић уврстио је у „Српске народне пјесме“. Налази се у „књизи другој, у којој су пјесме јуначке најстарије“, одштампаној у Бечу у штампарији јерменског манастира 1845. године.
Боже мили! чуда великога!
Гледах чуда прије невиђена.
У Павлову светом намастиру
Постављени од злата столови,
Сви се свеци редом посадили;
Наврх софре Громовник Илија,
Насред софре Сава и Марија,
По дну софре Петка и Неђеља;
Славу диже светитељ Никола,
И напија у славу Ристову;
Ал’ се њему мало задријема,
У дријему чашу испустио,
Чаша паде на столове златне,
Нит’ се разби, нит’ се проли вино
Кара њега Громовник Илија:
„О мој брате, светитељ Никола!
И до сад смо пили ладно вино,
Ал’ нијесмо, брате, дријемали,
Ни из руку чаша испуштали;
Што се тебе тако задријема?“
Ал’ говори светитељ Никола:
„Не карај ме, Громовник Илија;
Мало тренух, чудан санак усних.
Навезе се триста калуђера,
Навезе се у то сиње море,
Прилог носе Светој гори славној:
Жута воска и б’јела тамњана:
Дигоше се вјетри до облака,
Ударише по мору таласи,
Да с’ потопи триста калуђера,
У глас викну триста калуђера:
„Помоз’ Боже и свети Никола!
Де си гође, да си сада овђе!“
А ја одох, те их потпомогох;
Извезе се триста калуђера,
Извезе се здраво и весело,
Однесоше прилог Светој гори:
Жута воска и б’јела тамњана.
У томе се мене задријема,
Те ја чашу из руке испустих.“