ČUDO
Kroz tvrd se vazduh šire
Magle, kao blede i bezbojne težnje
Što uzdišu u okovima vazduha ova;
Čini se da je kraj taj i vreme
Ostavilo pred nepomičnim okom večnosti.
I samo još tvrda tišina proziva čudo.
Ali iz ponora u duhu vidokruga
Kao pretnje se dižu oblaci očajni i mračni
Kroz pustoš sivu, i iznenada im iz grmećeg srca
Planu, kao sav sjaj zastrtih nebesa:
Okružene blistavim oreolom kopalja
Promiču čete u oklopima od plamena zlata,
A nosi ih velika pesma
Slobodna vihora koji goni
Kroz plamena mora beskraja odlomke zvezda.
Promiču čete – a s davno crnih se zapada spušta
Na njih sav težak blesak dalekih Kosova.
I strašna harmonija oružja priziva čudo.
A čete mu teže, i k njemu se viju k’o k suncu zlatan plam
Ma k nesreći velikoj kao čudo
Nosi ih ona strana skrivena duša
U nama što nesreću voli,
Nosi ih borbi što jedina čuda stvara
I kao tok Paktola šume i sjaje u noć.
A sad se već purpurna pena
Diže med valima zlatnih bojeva,
I divlja im težnja
Vide gde se u crnome nebu
Sudaraju dva crvena meseca
Kao dva crvena štita
Iznenada diže im oči čudo najmanje čekana sjaja –
Jer se u trenu tom,
Munja rata dok nebo i zemlju spaja,
Ukaza u daljini
Polje što sija kao istok sunca
Od krvavih kapi i zlatnih zraka,
I istok sunca što sija k’o polje
Od zlatnog klasja i krvava maka.