Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ODITE OVAMO DA SE POZDRAVIMO!

Ljubisav je ležao u bolnici smrtno bolestan, ali potpuno svestan šta ga očekuje. Doktor Vidoje je slušao njegove poslednje reči, koje je Ljubisav posvetio molitvi. „Bože, hvala Ti na daru! Hvala Ti na ovoliko koliko sam poživeo! Sveti Alimpije, zaštitniče moga doma, Krsna Slavo moja, pomozi mojoj deci da sačuvaju veru. Neka te i ona uvek slave!“

 

Istinita priča iz jedne bolnice u kojoj je ležao smrtno oboleli mlađi čovek, a koja opisuje doživljaj njegovog odlaska sa ovog sveta iz lične perspektive doktora koji ga je posetio. Ono što je doktor Vidoje tada čuo od Ljubisava ostaće mu zauvek u sećanju.

doktor vidoje

Krsna slava Ljubisava – Sveti Alimpije Stolpnik – obeležava se 9. decembra

Doktor Vidoje je sedeo te večeri u društvu mlađih ljudi, koji su, može se reći, bili na svoj način skloni pobožnosti. Ti doktori vazda su puni raznih priča. One su obično gorke, ali zauzvrat zanimljive, pa ih rado slušaju oni srećnici koji sa medicinom, hvala Bogu, nisu imali mnogo poznanstva, da bi tako saznali šta sve živ čovek može da prepati.

„Kad je reč o uvek zanimljivoj zagonetki smrti, sad ću vam ispričati nešto neobično što sam doživeo“, kaže spremno doktor Vidoje obraćajući se svome društvu. I kad se slušaoci s pažnjom usmeriše na njega, on ih obuhvati pogledom, pa videvši da će imati dovoljno strpljenja, otpoče.

„Prolazio sam žurno jednog ranog popodneva hirurškim šok-odeljenjem da vidim neke od svojih bolesnika. Ljubisava sam znao samo iz izveštaja kolega, da je mlađi čovek, da je operisan od zastarelog gnojenja u trbuhu i da se jedva izvlači iz teškog stanja. Pogledah prema njegovoj postelji i htedoh proći, kad on, spazivši me, povika za mnom jakim glasom:

Doktore… Doktore…!

Upitah se u tom trenutku šta bi on mogao baš od mene da traži, pa se vratih. Ulazeći u sobu vidim: čovek seo na postelju, na licu mu sija blag osmejak i izraz kao da se rešio svih briga, a stav kao da govori da se u njemu nešto značajno zbiva. I u magnovenju, svodeći svoje znanje o “njegovom slučaju” i upoređujući ga sa ovim iznenadno povoljnim izgledom, pomislih: šta je sad ovo. I pre no što moja misao dobi završan oblik, kad začuh radostan glas pun svečanog uzbuđenja:

Doktore, ja umirem! Odite ovamo da se pozdravimo!

Zbunih se. Pomislih najpre da je čovek u bunilu, pa priđoh autoritativno, kao što doktori umeju, njegovoj postelji, pipnuh puls i trbuh, pa da ga utešim rekoh:

Nemojte, Ljubisave, niste vi tako loše! Budite strpljivi, biće bolje!

Međutim, Ljubisav nije mario za moj pregled, i ponet nekim saznanjem, a potpuno svestan, odgovori mi:

Ma ne, doktore, ja zaista umirem. Ja znam da moram umreti. Takva je moja bolest. Nego sam vas zvao da se od vas oprostim i da kažete svojim kolegama da im zahvaljujem na svemu što su za mene učinili. Potrudili su se koliko su mogli…

Videći pred sobom svesna čoveka u njegovom svečanom trenutku, videći u njegovom liku neku duhovnu vrednost koju nisam ni slutio, ja se osetih kao na molitvi, izmakoh se i stadoh gotovo mirno, posmatrajući s poštovanjem kako se ovaj seljak oprašta sa životom. A on, sedeći na svojoj samrtničkoj postelji poluuzdignute glave, svaki put krsteći se širokim pokretima, govoraše otprilike ove reči:

Bože, hvala Ti na daru! Hvala Ti na ovoliko koliko sam poživeo! I opet Bože, hvala Ti na daru!

Dok je mene hvatala vrtoglavica od njegove “teologije”, i dok sam razmišljao kako pred sobom imam savremenog Jova, čudeći se otkud mu ovom trenutku tako kristalno jasan hrišćanski stav prema smrti, i dovijajući se da pogodim u kojim se to okvirima njegov duhovni život mogao dotle razvijati, priznavao sam da ovakvo shvatanje života kao dara Božjeg i ovako jasne reči u samrtnom času ja, koji po svome pozivu decenijama ispraćam na onaj svet i neuke i učene, još ne čuh. Glava kao da mi je gorela od ovih razmišljanja. Video sam i po treći put: svečani znak krsta, i čuo reči: “Bože, hvala Ti na daru!” , pa onda:

Sveti Alimpije, zaštitniče moga doma, Krsna Slavo moja, pomozi mojoj deci da sačuvaju veru. Neka te i ona uvek slave!

Činilo mi se da sam bio na bogosluženju, a da je Ljubisav stajao pred oltarom. Ali u nedoumici šta kao lekar da kažem čoveku, izlazeći samo rekoh:

Biće dobro, Ljubisave, biće dobro!

I dok sam žurio dalje za nekim drugim poslom, razmišljao sam:

Svako bi mogao da pozavidi Ljubisavu na ovakvom umiranju. Takvom smrću bih i ja voleo da umrem! Znam pouzdano, Gospode, bićeš milostiv slugi Tvome Ljubisavu!

Kad sam kroz sat-dva završio svoj posao, odoh ponovo da vidim šta je bilo sa Ljubisavom. Reče mi sestra:

Ljubisav je umro u 15 časova. Polako se gasila svest. Zvao je neke članove svoje porodice. I najzad, srce je prestalo da kuca…

Šta dakle na to da kažem. Taj čovek, daleko od svojih najbližih, nemoćan i tako reći zatvoren na takvo jedno mesto koje zna samo za muku i bol, gde se iznemoglo, nekad polusvesno ili nesvesno, pati i neretko oprašta sa životom, ponašao se kao da njegova životna drama tek sada ide ka vrhuncu. Kao da se odigrava u prisustvu duhovnih bića koja ga gledaju. Kao da je stao pred samog svoga Stvoritelja, pa mu ničije društvo više i ne treba. A on se prema svome Stvoritelju, svestan svoga “biti ili ne biti”, ponaša kao prema milostivom ocu, koga voli, i ta ga ljubav ispunjava smislom i srećom i u samrtnom času. Eto, ja vam ispričah kako je izgledao jedan susret čoveka s Bogom, pa prosudite“, završi doktor Vidoje.

„Ama ljudi, zamislite kako bismo se mi ponašali u tome času“, reče neko dirnut ovom pričom… „Nije retko da naš seljak tako umire. Imamo mi nečem i od njega da se naučimo!“

Zapisao Hadži-Nedeljko Kangrga

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: