Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SOBA

Zatvoriću sva vrata, ulazna i između soba. I ostaću u sobi bez patosa i leći dole. Slušaću more i vetar ispred i iza planine, samotne i moćne. Onda ću nasloniti lice na duboku zemlju, da oslušnem njen vlažni šapat kako je celu prožima i upija se u mene. I tada ću moći da umrem.

 

Izgledalo je kao da nije shvatio moju aluziju. Okrenuo je k meni ironično lice i upitao:

– Na šta ste ciljali?

– Na smrt – odgovorih.

soba

– Da, i ja sam govorio o smrti. Ali me je začudilo što ste i vi pomislili na isto.

– Svi mislimo na isto kada dođemo u neke godine.

– Možda – promrmlja, a u glasu mu se nazirao prizvuk sujete. – Ali ne svi na isti način. Јa sam jak. Zato razmišljam o njoj. Prezirem slabost koja traži utočište u maštanjima, u pretpostavkama. Ne verujem ni u šta. Ne želim da verujem.

– Mislite da ćete umreti kad to budete hteli?

Pogleda me pravo, nasmeja se. Imao je živo i otmeno lice čoveka starog kova. Izgledalo je da mnogo zna. Mora da ni u šta nije verovao. Videlo se to u uglađenom i neustrašivom tužnom pogledu.

– Baš tako. Radim na svojoj smrti. Svaki pravi čovek ima prava i dužnosti u odnosu na svoju smrt. Znate da gradim kuću?

– Da, već ste mi rekli.

– A znate li gde? – I te reči su podrazumevale čitavo obilje značenja, druge namere. Ali glas mu je bio nepokolebljiv. Ovaj čovek će umreti od svoje smrti, unutar nje.

– Znam. Na drugoj strani ostrva. Tamo je planina bez drveća. Samo kamen i vres. Zastrašujuće deluje. Ispred nje se pruža more. More je tamo divlje.

– To je voda pepeljava i bela. A pozadi je ogromna planina kroz koju se samo koze probijaju. Ali u ravnici, s desne strane, raste drveće u koje bije vetar s mora. Noću sve to treperi i zavija.

A peskovita zemlja prostire se s druge strane. Kad naiđe oluja, sve poprima neku demonsku lepotu. Dobro je da osetimo da smo sami i da ispitamo da li u nama još postoji taština straha.

– Već pogađam da tamo gradite kuću.

– Gradim je strašno sporo. To je moj poslednji zadatak. Teram radnike da rade što sporije. Preduzimač misli da sam lud. Nikad nijedna kuća sa samo jednim spratom nije tako mnogo koštala. Kad bude gotova, više neću imati šta da radim. Bilo bi glupo da pokušavam samog sebe da nadživim. Јa sam razuman čovek. To mi je u krvi. Moj deda je obišao ceo svet i vratio se da umre u postelji u kojoj se rodio. Moj otac je otišao kao dobrovoljac u rat, čim me je začeo, i tamo je poginuo. To su bili ljudi koji su izvršavali jedan zadatak i u njega ulagali smisao svog života. I ispunili su ga, vraćali se ili ginuli. To je mudrost, zar ne? Ne želim da budem sitničav. To je jedini greh duha. Sve svoje snage uložio sam u razloge za život. To znači da sam zaokupljen svrhovitošću i kvalitetom svoje smrti. Ne čini li vam se, recimo, na kraju krajeva, da sam isuviše ozbiljan?

Nasmeja se.

– Јa sam, kako bih rekao, ja sam religiozan čovek.

– I pored toga…

– Naravno, ne verujem ni u šta od toga… u besmrtnost duše, Boga, baroknog bogoslovskog boga… jeftino dobro, jeftino zlo…. Odvratno je sve to, ta verovanja i vrline plitke religioznosti.

– Možda vi verujete da se život i smrt prožimaju, da se uzajamno pothranjuju. Da su oboje neka vrsta dvojnika onom drugom. Podstiču se i, da tako kažem, međusobno se dokazuju i osmišljavaju.

– Hoćete li to tako da objasnite? – načini rukama pokret jedva primetnog ironičnog odobravanja. – Možda je i tako… Sa dvadeset i četiri godine krenuo sam na put. Obišao sam mnoge zemlje. Živeo sam po nekoliko godina u najvećim gradovima sveta. Isplatilo se. Ne postoje ni rase ni zemlje. Čovek je glup. I potrebno mu je da bude voljen, da voli. Pomalo odvratan, zar ne? Ali moguće ga je voleti, tako odvratnog. Onda sam prekinuo, došao na ostrvo. I krugovi su se sužavali. Danas ne izbijam iz ove kafane i hotela, osim kad nadgledam kako teku radovi. Kroz izvesno vreme selim se u kuću. A onda… Shvatate li šta hoću da kažem kad govorim o religioznosti?

– Da, čini mi se da shvatam…

– Kuća ima tri sobe, pored kuhinje, kupatila i ostave. Јedna je spavaća, druga trpezarija, a treća… Pogađate li? Ne, ne možete da pogodite…

– U nekim drugim okolnostima rekao bih da je, na primer, biblioteka…

– U drugim okolnostima. Sada ne čitam. Umreću. Čujte, kuća je obložena parketom. Kuće obično imaju parket, zar ne?

– Naravno.

– Da, ali ta soba ga nema.

– Јoš jedno iznenađenje za preduzimača – rekoh smeškajući se.

– A i za vas, takođe.

– I za mene. Zašto ne stavite parket u tu sobu?

– Godinu dana ću da živim u toj planini, u šipražju, na peskovitoj zemlji, pored mora. Izlaziću iz kuće i tumarati po svim tim mestima. A onda ću osetiti da više ne treba da izlazim, i ostaću u kući, ići samo iz jedne sobe u drugu.

– I u sobu bez patosa? Nije odgovorio.

– Sećate se kad sam vam govorio o morskom vetru koji udara u borove. I o visokoj neprohodnoj planini iza kuće?

– Svakako. Znam to mesto, već sam vam rekao.

– Hučanje vetra i mora. Planina, pomisao na neprohodnu planinu. I peskovita zemlja svuda unaokolo. Zatvoriću sva vrata, ulazna i između soba. I ostaću u sobi bez patosa i leći dole. Slušaću more i vetar ispred i iza planine, samotne i moćne. Onda ću nasloniti lice na duboku zemlju, da oslušnem njen vlažni šapat kako je celu prožima i upija se u mene. I tada ću moći da umrem.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: