Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Galatia Kazancakis: Progonjenik

PROGONJENIK

„Poručila sam mu da opet noćas dođe. Kaži mu, kume, šta da radi. Da nastavi da luta brdima kao progonjenik, da se preda, pa šta bog da“.

 

Tamo pred sumrak, Sifakas stiže u selo. Ali ne ode pravo svojoj kući. Čekao je da se dobro smrkne pa da ode. Da ga ko ne bi video.

progonjenik

U to vreme majka mu je postavljala sto, pripremala kokošku i kuvala jaja. Katkada je ponešto dobacivala kumu:

– Ne mogu, kume, ubija me ovakav život. Nek se bog na me sažali. Ne mogu da izdržim strah i drhtanje srca. Stalno: sad će mu se približiti, sad će ga uhvatiti! Da već jednom dođe kraj, pa kakav bio!

Tako je majka govorila kumu, poslaniku, koji je došao iz grada. Kad god je dolazio u selo, noćivao je kod Sifakasa. Čak i sad kad je Sifakas učinio zločin i proganjan obilazio svoju kuću. I svaki put majka je nalazila načina da dojavi sinu da siđe.

– Poručila sam mu da opet noćas dođe. Kaži mu, kume, šta da radi. Da nastavi da luta brdima kao progonjenik, da se preda, pa šta bog da.

I stalno je tumarala po kući i imala po nešto da spremi.

Otvori sanduk da izvadi stone čaršave i peškire, podstaknu vatru, opra pirinač, izlupa jaje sa limunom. S vremena na vreme otvaraše gornja vrata da vidi da joj dete dolazi. I svaki put uzdisaše i oči su joj se rosile:

– Što me bog ne uze da ne vidim ovu nesreću…

Ali rečenicu još i ne svrši, a poče da se kaje. Da je mrtva, ko bi još mislio na Sifakasa?

I seti se koliko je teško staranje o progonjeniku.

Koliko je samo puta tajno uzimala čistu preobuku, hleb i jelo i satima obilazila brda da ga nađe, a posle, ne našavši ga, bila smrknuta i isceđena umorom i žalošću što joj sin neće jesti kuvano jelo i neće imati čisto ruho. I koliko mu je samo puta bez daha govorila da je poterno odeljenje opet u selu, da ga traži, da beži, da se spasi.

– Ne, ne! Slava ti, Gospode, što je živ i što imam svoje dete!

Najzad dođe Sifakas, visok muškarac crne brade i guste kose, smeđ, prijatne i krotke spoljašnosti.

– Majko, spremi da jedem. Donesi i vina da popijemo. I što možeš brže jer sam gladan. Da te vidim!

– Nek ti je na zdravlje, dete. Tebi na zadovoljstvo, što god mi kažeš… Ali, haj’te!… Sve je spremno.

Pre nego što sede, Sifakas natoči vino i pruži kumu:

– U tvoje zdravlje! Dobro došao!

Ali čaše dobro i ne podigoše, a na vratima lupa.

– Otvarajte! – viče napolju vođa patrole.

– Šta tražite ovde? – odgovori majka, priđe vratima i zastade.

– Otvori im majko! – reče hladnokrvno Sifakas i spusti čašu.

Vrata se otvoriše i uđoše trojica.

– Sifakase, pođi s nama!

– Sa zadovoljstvom. Ali prvo da jedem i popijem sa kumom.

– Ne možemo da čekamo.

– Rekoh vam, vaš sam. Sačekajte da jedem. Imam gosta.

– Verujemo da ne želiš da te na silu teramo. Pođi s nama milom!

Sifakas požute kao sveća. Iz očiju mu vrcnuše varnice, nabra obrve i reče:

– Rekoh vam da sačekate dok jedem.

Tri čoveka koraknuše da mu se približe.

– Sifakase, rekosmo da s nama podeš milom! Ali tada… e, ko je video Gospoda, a da se njega nije uplašio!

Sifakas se razgoropadi:

– Boga vam vašeg, rogonje!

Jedna stolica kao metak zviznu iznad glave prvoga i teško se sruči. I druga, i treća. Jedan nož sevnu na svetlosti lampe.

Trojica se nađoše na podu.

Sifakas ih prekorači, priđe stolu i nasu vino.

– U tvoje zdravlje, kume, i laku noć!

Priteže opasač i nestade u mraku.

Ostavite komentar

Ostavite komentar