NOSITI KRST
Sveti Isak Sirijski govori nam o blagodarnosti kao činu onoga koji kada prima poklone podstiče darodavca da mu ih daje još više. „Ko je nezahvalan u malom, taj je lažan i nepravedan i u velikom“, govori nam sveti otac.
Ko je bolestan i zna svoju bolest, taj treba da traži sebi leka. Ko je svestan svoje bolesti i greha, taj će se lakše izlečiti. Žestoko srce umnožava bolesti u sebi. A ukoliko se bolesnik opire lekaru, njegove patnje se samo uvećavaju. Nema neoprostivoga greha, sem greha neokajanoga. Dar ne ostaje neudvostručen, sem ako se za njega ne pokaže blagodarnost.
Seti se kako su pali velikani i bićeš zadovoljan svojim malim vrlinama. Goni samoga sebe i tvoj neprijatelj (đavo) biće daleko od tebe. Pomiri se sam sa sobom, pa će se pomiriti s tobom nebo i zemlja. Potrudi se da uđeš u svoju unutarnju prostoriju (svoje srce) i tamo ćeš videti prostoriju nebesku, jer su jedna i druga jedno isto. Lestvica do Carstva nebeskog je unutar tebe, skrivena u duši tvojoj.
Sveto Pismo nije nam protumačilo šta su to stvari budućega veka, ali nas je ono jasno naučilo da se već na ovom svetu, pre naše smrti, možemo naslađivati divotama Carstva nebeskog. Iako je Sveto Pismo opisalo rajske divote imenima lepih ovozemaljskih stvari, no ono takođe govori da je Bog u raju pripremio “ono što oko ne vide i uho ne ču” (1. Kor. 2,9), a to znači da lepote budućega veka ne mogu se uporediti sa prolaznim lepotama ovozemaljskim i da nemaju nikakve sličnosti sa dobrima ovozemaljskim.
Neprestano se bavi molitvom u srcu i imaćeš u njemu čiste pomisli, toplinu umilenija i Bog će sačuvati tvoj um od nečistih i prljavih pomisli.
Ne usuđuj se da iskušavaš svoj um nepotrebnim pomislima ili gledanjem onih lica koja bi te mogla navesti na iskušenje, makoliko mislio o sebi da si jak.
Bez obuke teško pada omladini da se stavi u jaram svetinje. Početak pomračenja uma vidi se najpre u lenjosti u vršenju Božje službe i molitve.
Mi nosimo svoj krst na dva načina. Jedan način sastoji se u podnošenju telesnih nedaća koje nailaze pod dejstvom razdražitelnog dela duše. A drugi način se sastoji u utanačenom delanju uma i razmišljanju o Bogu. Ta se delatnost odvija u želatelnom delu duše i naziva se sazercanje. Čovek mora prvo da obuzda svoje telo i da stekne telesne vrline, pa tek onda da pređe na umnu delatnost, na sazercavanje Slave Hristovoga Krsta.
Treba da misliš da je vrlina (dobrota) kao telo, a sazercanje (kontemplacija) kao duša i da jedno i drugo zajedno čine jednog čoveka. Sazercanje je osećanje božanskih tajni koje se kriju u stvarima i u njihovim uzrocima. Kada čuješ o povlačenju iz sveta, o napuštanju sveta, tada najpre treba da razumeš šta uopšte označava sama reč “svet”. Reč svet obuhvata u sebi takozvane ljudske strasti. A strasti su sastavni deo nasleđenoga sveta u kome sve teče. Tamo gde prestaju strasti, tamo prestaje i svet u svojoj prejemstvenosti. A ovo su najpoznatije strasti: sklonost bogaćenju, sakupljanju bilo kakvih stvari; telesno naslađivanje iz kojega proizilazi strast telesne pohote; častoljubivost iz koje izvire zavist; želja da se lepo oblačimo i da se drugima dopadamo; čežnja za ljudskom slavom koja je uzrok zlopamć enja; strah za telo.
Gde te strasti prestaju, tamo je i svet umro. Kratko rečeno: svet je telesni način života i plotsko mudrovanje. Onaj se, znači, oslobodio ovoga sveta koji vodi uzvišeni način života i koji se odlikuje čistotom svoga uma.
Strah za svoje telo biva u ljudima nekada toliko jak da su zbog njega često nesposobni da učine bilo kakvo pošteno i časno delo. Ali ukoliko u čoveka prodire strah za svoju dušu, utoliko se strah za telo povlači pred strahom za dušu. Ko se boji za svoju dušu ne boji se za svoje telo. Bogu našemu slava u vekove vekova.