ČISTOTA SMEHA
Samo kod dece i kod ljudi istinski verujućih u Hrista prisutna je čistota života, vidljiva telesnim očima čak i u crtama lica. „Smeješ se kao dete“, nekome reći znači i najviše pohvaliti tu osobu, jer se ona smeje „smehom neporočnim, bliskim rajskoj harmoniji“.
Ruski arhiepiskop Jovan Šahovskoj, značajni duhovnik i filosof, koji je živeo u Srbiji i drugovao sa Svetim Vladikom Nikolajem, otkriva nam značenje smeha u pravoslavlju.
Postoje dve vrste smeha: svetli i tamni. Oni se mogu na prvi pogled razlikovati po osmehu i očima onog koji se smeje.
Iznutra smeh se može razlikovati po duhu koji ga prati: ako nema lake radosti, finog vejanja, koje razblažuje srce, onda je smeh – taman. Ako je u grudima tvrdo i suvo i osmeh se iskrivljuje, onda je smeh – prljav. On biva uvek takav posle anegdota, posle bilo kakvog ismejavanja harmonije sveta. Iskrivljena harmonija sveta krivi dušu čovekovu, i ovo se izražava u krivljenju crta lica. „Teško vama koji se smijete sada, jer ćete zaridati i zaplakati“ (vid. Lk 6, 25). Zaplakaćete, jer ćete videti da se niste radovali onome što je dostojno radosti, već muke.
Dobrostiv osmeh je ogledalo nađene harmonije. Sveti se osmehuju, ne smejući se. Smeh kao punoća čiste radosti jeste stanje budućeg veka. „Blaženi koji plačete sada, jer ćete se nasmijati“ (Lk 6, 21). Asketski opit osvetljavanja i preobražavanja čoveka savetuje čak osmehivanje, pri kome se ne otkrivaju zubi (bolje je i manje radosti, nego li letimična nečistota u njoj!).
Anegdotski smeh, kojim se smeju u bioskopima, pozorištima, na gozbama i večerama, kojim se lako ismeva bližnji i njegove slabosti, njegovo dostojanstvo, savest i gresi, radi zabave i samozaborava, nerazumno i častoljubivo ismejavajući druge u svojoj suštini je bolest duha ili tačnije rečeno – simptom bolesti duha. U svetu duhova žive nečisti duhovi; oni postaju vidni na licima, koja praskaju u smeh… Angelska radost ozaruje lice osmehom.
Dobrim smehom se mogu tiho razvejati nadvijeni oblaci zlobne svadljivosti, mržnje, čak i ubistva. Dobrim smehom se obnavlja prijateljstvo i porodično ognjište. Zajedljiv smeh nije od Boga. Uvredljiv osmeh, oštri sarkazam – to je parodija na jevanđeljsku so mudrosti.
Oštra reč uvek zaseca dušu. No oštrina, iako je jednaka kod dva noža – hirurškog i razbojničkog, proizvodi sasvim različita dejstva. Jedna, rasecajući, propušta nebesku svetlost i toplotu Duha ili odseca zagnojeno, odstranjuje mrtvo; druga – bezblagodatna oštrina – reže, komada dušu i često ubija. Oštri su samo Sveti, i samo je sveto oštro. A nečisti duhovi parodiraju oštrinu, i mnogi ljudi u svetu ogrubljuje kroz izražavanje sebe kroz ove oštrine.
Vrhunac duhovne nečistote smeha je grohotni smeh. Ovakav smeh snalazi ljude blizu obilnih trpeza. Onaj koji nadzire sebe i oseća strahopoštovanje pred tajnom svog života, paziće kako na čitav svoj život tako i na svoj smeh. Čak i svoj osmeh on će sačuvati pred Bogom. Sve će kod njega biti – uz pomoć njegovih nevidljivih čuvara – čisto i jasno.
Sveti su svetleli svetu i plačem svojim i osmehom. Kao deca. Jer samo kod dece i kod ljudi istinski verujućih u Hrista prisutna je čistota života, vidljiva telesnim očima čak i u crtama lica. Jednostavno je i čisto sve kod dece koja se još nisu dotakla štetnog duha. Smrt se još nije pojavila u osmehu njihove smrtne prirode, njima je dato proleće života, kao začetak i kao sećanje na raj; i gle, oni čisto gledaju, čisto se smeju, nelukavo govore, lako plaču, lako zaboravljaju svoj plač…
„Ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko“ (Mt 18, 3). Jasno je zašto. Najviša pohvala čoveku je reći: „On se smeje kao dete“, smehom neporočnim, bliskim rajskoj harmoniji.
Zapisao arhiepiskop Jovan Šahovskoj