Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Tatjana Krpović: Izgubljena

IZGUBLJENA

Nadin život se promenio kad je srela Sašu. Bio je crnooki mladić, koji je specijalizirao hirurgiju i radio kao asistent na Fakultetu. Njoj se činilo da nije videla lepšeg muškarca. Koleginica joj je rekla da je on, možda, Albanac po prezimenu. Zaljubljen čovek ništa ne vidi i ne čuje.

 

Grad, koji liči na neku tursku kasabu, zaboravljenu i ostavljenu u sivilu i tami. Jesen je uveliko došla. U gradiću se u opalom i smrzlom lišću osećala zima koja je silazila s brda i donosila vetrove i nespokoj. Negde, daleko, je rat… Bilo je to 1991. ili 1992. godine, ne sećam se tačno…

izgubljena

Sve se dogodilo tako brzo, a niko to nije učekivao. Do juče su živeli u istoj kući, verovali u bratstvo i jedinstvo, putovali, družili se, a danas se gledaju preko nišana.

Za porodicu opštinara Rajka Šolu svi su imali samo reči hvale. Bio je pravedan i dobrodušan. Njegova žena, Milka, iz čuvene partizanske porodice, odabrala je zanimanje majke i domaćice. Rodila je jedno za drugim, dvoje dece, Nevena i Nadu. Neven je odabrao oficirsku školu, u Bileći, tamo gde se kale najbolji oficiri. Nada, đak generacije u Gimnaziji, medicinu. Stanovala je kod ujaka i ujne u velegradu.

Nadin život se promenio kad je srela Sašu. Bio je crnooki mladić, koji je specijalizirao hirurgiju i radio kao asistent na Fakultetu. Njoj se činilo da nije videla lepšeg muškarca. On je samo njoj poklanjao pažnju. Donosio uvek jednu crvenu ružu. Koleginica joj je rekla da je on, možda, Albanac po prezimenu. Zaljubljen čovek ništa ne vidi i ne čuje.

Posle diplomskog ispita krenula je kući da obraduje roditelje.

Na Autobuskoj stanici pojavio se crni džip. Nju i torbe su uvukli unutra, na očigled svih putnika. Neko je otrčao da prijavi policiji. Ostali su stajli nemi, zaprepašćeni i začuđeni. Niko ništa nije preuzeo. Ćutali su i nemo posmatrali.

Vest je brzo odjeknula gradom. Ljudi, uvek zli, pričali su da je postala belo roblje i da je sigurno negde u Nemačkoj.

Jedan meštanin koji radi u Holandiji proneo je priču da je Nadu video u izlogu Ulice crvenih fenjera.

Milka poče oboljevati i venuti za svojom decom. Neven je bio negde na ratištu i nije se javljao, Nada je nestala.

Rajko joj poče prigovarati:

„Evo, dokaza tvog dobrog vaspitanja“.

Ona je želela samo da joj deca budu živa i zdrava.

Bila je živa, ali volela bi da je nema. Hodala je, a zapravo je uvek stajala nepokretna i leti i zimi, gledajući u daljinu. Srce joj se steglo, a neki led je prekrio nju i činilo se da će je ta ogramna praznina ubiti i uništiti. Sa Rajkom je sve manje pričala. Živeli su zajedno, ali svako u svom boli i tuzi.

Niko vrata da joj otvori. Niko. Komšinice je više nisu zvale na kafu i čašicu razgovora. Slabo je jela kao crv.

Posle dva meseca… Gradom odjeknu vest da je Milka zaspala večnim snom i da je Rajko zatekao sa upaljenim televizorom.

Ujak je uzalud pokušavao da sazna šta se dogodilo sa Nadom. Obilazio je Policijsku stanicu u Ulici 29. novembar, dosađivao svom prijatelju Peku, čuvenom ispektoru. Išao u Crveni krst, obilazio ambasade, slao pisma za pomoć u Vladu.

Nije bilo odgovora. Ni jedne jedine reči.

Tražio je među nestalima u ratu.

Sve bez reči.

Muk. Tišina koja ubija.

Posle šest meseci umro je Rajko Šola. Komšije ga sahraniše i zatvoriše vrata kuće.

Posle rata se vratio Neven i odužio se komšijama.

Počelo je bombardovanje 1999. godine. Neven je prekomandovan na Kosovo.

Iako još mlad, bio je sed zbog nesreće koja je zadesila njegovu porodicu. Imao je dvoje dece i ženu Ajšu. Ali, patio je za kućom, sestrom, roditeljima. Bol je bio težak poput tereta koji je nosio na ramenima. Činilo mu se često da se ceo sručio poput nekog ogromnog talasa na njega.

Jedne večeri dođe do pucnjave. Raniše mu druga, Ranka. Jedan vojnik mu reče da je u blizini Bolnica i da primaju naše vojnike, i albanske. Sve. Ne pitaju za veru i epoletu. Odveo je druga i dok je dr Saša vadio metak Ranku, pojavi se plava žena, duge kose noseći dete u naručju.

Neven u njoj prepozna svoju izgubljenu sestru. Potrča, zagrli je, poljubi i tiho reče:

„Kreni sa mnom“.

„Ne mogu, brate, da ostavim decu. Volim ih više nego oči. Oprostite mi, za sav bol koji sam Vam nanela. Oni su moj dom“.

Pojavi se i dr Saša sa Rankom.

Saša reče:

„Možeš ovde dovesti svoju Vojsku. Ubiti nas, ali ja bez Nade ne mogu da živim. Znam, uradio sam pogrešno. Mislio sam, zavuvek ću je izgubiti. Ako hoćeš nekoga da ubiješ, ubij mene. Samo Nadu ti ne dam. Ona je moja. Moje sve. Moj svet“.

Autor: Tatjana Krpović

Ostavite komentar

Ostavite komentar