DOSTOJNA NEBESKOG ŽIVOTA
Jedan od najvećih hrićanskih misionara, pustinjak Makarije Veliki, tvrdi da je bogoljubiva duša ona koja je nebeskom solju “pročišćena”. “Duša ako nije posoljena Duhom Svetim, smrdi i raspada se, kao i meso bez soli”, kaže Sveti Makarije.
Duša istinski bogoljubiva i hristoljubiva, ma izvršila hiljade pravednih dela, po nenasitom svome stremljenju ka Gospodu misli o sebi kao da još ništa nije učinila.
Ma iznurila telo svoje postovima i bdenjima, ima takva osećanja kao da još nije počela da se trudi u vrlini. Ma se udostojila da dostigne različite duhovne darove ili otkrivanja i nebeske tajne, po bezmernoj i nenasitoj ljubavi svojoj prema Gospodu, sama sebe nalazi kao da još ništa nije stekla, pa zato svakodnevno žedna i gladna, sa verom i ljubavlju provodi u molitvi i ne može da se nasiti blagodatnim tajnama i dobrim upućivanjem sebe na svaku vrlinu.
Ona je ranjena ljubavlju nebeskog Duha i pomoću blagodati neprestano pobeđuje u sebi plameno stremljenje prema Nebeskom Ženiku, žudi da se potpuno udostoji tajnoga i neiskazanog opštenja sa NJim u svetinji Duha, sa otkrivenim licem da gleda Nebeskog Ženika lice u lice, u duhovnoj i neiskazanoj svetlosti, sa svom izvesnošću da ulazi u zajednicu sa NJim, sa velikom žudnjom neprestano očekuje smrt za Hrista, nesumljivo veruje da će kroz Duha primiti potpuno izbavljenje od greha i mnoštva strasti, i tako očistivši se Duhom o osvetivši se duševno i telesno, da će se udostojiti da postane čisti sasud za primanje u sebe nebeskog mira o obitelište nebeskoga i istinitoga Cara Hrista.
Tek tada ona postaje dostojna nebeskog života, postavši još ovde žilište Svetoga Duha.
Duša ako nije posoljena Duhom Svetim, smrdi i raspada se, kao i meso bez soli.
Kao što meso bez soli počinje da truli i zbog nesnosnoga smrada svi beže od njega; i u trulom mesu gamiž u crvi, koji u njemu nalaze hranu; ali čim se meso pospe solju, crvi uginu i smrada nestaje (zato što so ima svojstvo da istrebljuje crve i uništava smrad). Na isti način i svaka duša, neposoljena Svetim Duhom… počinje da truli i puni se smradom lukavih pomisli. Zbog toga se lice Božje okreće od strašnog smrada sujetnih pomisli tame i strasti, koje žive u takvoj duši. Po njoj gamižu zli i strašni crvi, zli duhove i tamne sile, hrane se, gnezde se, gamižu i razjedaju je. Jer je rečeno: Zasmrdeše i trule rane moje (Ps 37,6).
Ali čim duša pribegne Bogu, poveruje i isprosi sebi so života, blagog i čovekoljubivog Duha, nebeska so uništava u njoj strašne crve, uništava smrad i očišćava dušu dejstvom sile svoje. Na taj način, kada so učini dušu zdravom i neškodljivom, ona se ponovo uvodi u upotrebu i služi nebeskom Gospodaru. Zato je u zakonu, za oznaku ovoga, Bog zapovedio da se svaka žrtva posoli solju (3 Mojs 2,13).