MOLITVA VELIMIROVIĆA
Opisom subotnje porodične molitve kao detaljem iz detinjstva vladike Nikolaja Velimirovića prisećamo se dana njegovog rođenja pre 136 godina. U ovom zapisu, Sveti Vladika nam je prikazao način na koji se molitva sprovodila u velikoj familiji Velimirovića, koja je brojala čak 45 članova.
Način na koji su se molili Velimirovići poučava nas, između ostalog, kako sloga ujedinjuje u molitvi, spaja krvne srodnike i greje njihove duše. Osećaj, kojem svako od nas treba da se vrati!
Na Tucindan (23. decembra 1880. godine po starom, a 5. januara 1881. godine po novom kalendaru) mladi bračni par Katarina (Kata) i Dragomir Velimirović dobili su sina prvenca Nikolu. Posle njega rodiše se i Stevan, Dušan, Ninko, Bogosav, Ljubisav, Aleksa, Nikolija (zvana Kosana) i Angelina. Ukupno devetoro dece. Blagorodnu majku Katu od sve njene dece nadživeo je samo najstariji sin, veliki ugodnik Božiji – Sveti vladika Nikolaj.
Velimirovići nisu živeli samo u velikoj porodici, već u velikoj familijarnoj zajednici, u kojoj su vesele oči Katinih i Dragomirovih sokolova i sokolica sijale iz svakog kutka kuće.
U selu Leliću, udaljenom osam kilometara od Valjeva, nije bilo ružnih reči za ovu decu. Trebalo ih je sve nahraniti, obući, oprati i očistiti, a usput i imanje održati, muža koji je obavljao pisarske poslove u srezu Podgorskom dočekivati… Sve je to palo na majka-Katu.
U kući Velimirovića mnogo se držalo do molitve. U zaostavštini Svetog Vladike Nikolaja ostao je sačuvan jedan opis zajedničke molitve u kome stoji sledeće:
„Ja sam rođen u jednome selu u domu od 45 članova. Svake subote, kada bi bio obavljen posao preko sedmice, skupljali smo se mi da bi se pomolili Bogu. Uveče bi moj ded, glava kuće, sazvao molitvu.
Kapele u kući nismo imali. Kada je ružno vreme, molili smo se u kući, a kada je lepo vreme napolju u dvorištu. Zvezdano nebo bilo nam je crkveno kube, mesec prava ikona, mili ded sveštenik. On bi izašao napred, stao pred nas i duboko se poklonio i uzimao kadionicu sa žeravicom i tamjanom i okadio svakog od nas. Onda je počela tiha molitva, prekidana samo čas i po čas uzdasima i pobožnim šutanjem.
Krstili smo se i molili gledajući u zemlju i uzdižući poglede naše put zvezda… Molitva bi se završavala dubokim poklonom i glasnim Amin. Kada mi danas pada na pamet ova molitva ja osećam više pobožnosti, skrušenosti i mirnoće duševne, nego što sam osećao u svim velikim i raskošnim crkvama sveta u Evropi i Americi.“