STARI ISPOSNIK
Već u vremešnim godinama, prepodobni Makarije Veliki Aleksandrijski zamolio je arhimandrita da ga primi u manastir, a on nije hteo ni da čuje za to. Sumnjajući da će uspeti u podvigu zbog starosti, arhimandrit nije ni slutio da će Makarije svim drugim monasima posluđiti kao uzor da se ne hvale svojim postignućima.
Kada je čuo od Tavenjana da žive život u svakoj strogosti, prepodobni starac Makarije Veliki skinuo je svoju odeću i obukao se kao mirjanin, pa prepešačio je petnaest dana i stigao do Tivaide. Čim je došao do tavenjanskog manastira, zatražio je da o njegovom dolаsku obaveste arhimandrita Pahomija, koji je bio čovek proročkog dara. No, po Božijem ustrojenju, Duh nije objavio arhimandritu Makarijev slučaj.
Tako, pošto ga je arhimandrit pozvao da uđe u manastir i srete se sa Pahomijem, rekao mu je:
“Molim te, gospodaru moj, da me primiš u manastir, da i ja postanem monah”.
“Ti si već star”, odgovori mu Pahomije. “Kako ćeš se podvizavati? Ovde su braća koja su se predala podvizima još od svoje mladosti i koja su odgajana na trudu, te mogu izdržati stroge podvige. Ti, u ovim svojim godinama, nećeš moći izdržati napore i zahteve podviga, izgubićeš samopouzdanje i vratićeš se u svet, gde ćeš i ružno o nama govoriti, i sebi velike štete naneti”.
Pahomije ga, tako, nije primio, već ga je vratio nazad. Ipak, Makarije nije otišao, već je bez jela i pića čekao pred manastirskom kapijom punih sedam dana. Pahomije, čim ču za to, odmah ga iznova dozva k sebi i ponovi mu iste reči, koje mu je rekao i prvi put. Tada mu Makarije reče:
“Molim te da me primiš, avvo. Ne budem li postio kao sva braća i radio kao i oni, tada naredi da me izbace iz manastira”.
Posle ovog razgovora, Pahomije ga primi i pribroji monasima manastirskim (taj manastir do dana današnjeg ima hiljadu i četiri stotine monaha).
Uskoro stiže i Velika Četrdesetnica. Starac je video kako su se monasi odali različitim podvizima: jedan je jeo uveče, kako je i bio običaj, drugi svaki drugi dan, treći svakih peti, četvrti je ostajao budan po čitavu noć a danju se bavio nekim radom, peti se predavao nekom drugom trudu, svaki shodno svojoj volji i snazi. A Makarije, pošto je natopio mnogo palminih mladica, sklonio se u jedan ćošak u manastiru i dok nije prošao ceo četrdesetodnevni post i stigla Pasha nije ustima primakao hleb, niti je popio ni kap vode, niti je savio kolena, niti je seo, niti legao, niti išta jeo osim u nedeljni dan malo svežih listova kakvog povrća (a i to je, po mom mišljenju, radio samo da bi se videlo da jede, pa da ne padne u gordost). Ni sa kim nije progovorio, ni sa mladim ni sa starim, već je ćuteći stojao, motreći na sebe i molitvom stalno razgovarao u svome srcu sa Bogom, dok je rukama pleo rukotvorine od palminog pruća.
Kada su braća primetila ovu izuzetno veliku izdržljivost, otidoše Pahomiju i rekoše mu:
“Avvo, odakle si nam doveo ovog bestelesnika? On je nama koji gledamo na njegove podvige, živa osuda. Dakle, ili njega isteraj odavde, ili se mi danas rastajemo od tebe”.
Tad se Pahomije, kada ču za tog čoveka i za njegovo veliko podvizavanje, pomolio Bogu, zamolivši Ga da mu otkrije ko je taj čovek koji ima takvo trpljenje. I Bog mu javi da je to monah Makarije. Pahomije ga odmah nađe, uze ga za ruku i povede u crkvu. Tamo, pošto mu udeli bratski celiv, reče mu:
“Hajde reci mi, kaluđeru, da li si ti Makarije? Zašto si se sakrio od mene? Već godinama, koliko slušam o tebi, želja mi je bila da te upoznam. Tebi dugujem zahvalnost, jer si smirio moja čeda da se ne hvale svojim postignućima. Sada te, pak, molim, idi u svoje krajeve, jer si nam mnogo pomogao i učestvovao u našoj duhovnoj izgradnji. I moli se za nas”.
Tako, pošto mu i manastirska bratija odade čast koju je zavređivao, on otide od njih i ponovo se vrati u svoju keliju.