SOVA I MALI MEDA

mali meda

Otisnuv se na more, sova i mali meda
U željenom zelenom čamcu,
Poneše malo meda, i sitnine bez reda,
Sa stotkom za motkom na pramcu…

I gleda meda zvezde, bez reda nebom što jezde,
Pa s gitarom u ruci pevuši svojoj puci:
“Za tebe, mila sovo, ovo sam slovo skov'o
Ja:
Najlepša ti si sova,
K'o nova,
Iz snova,
Sova iz najdubljeg sna!”

I reče sova medi: “E, to ti zbilja vredi!
Tvoj šarm je dar samog neba!
Ali već dugo se znamo, hajde da se venčamo –
Još samo burma nam treba!”…

Ploviše još neko vreme, bez određene šeme,
Do zemlje gde rastu urme,
Kad tamo – sretoše prasca, punačkog k'o od kvasca,
A na vršku repića – eto i burme!

Gle fićfirića,
Nasred putića,
S burmom na vršku repića!

“Prasiću dragi, kaži, bi l’ kobajagi, na plaži,
Prodao burmu za stotku?” I prasić reče: “Važi!”
A oni, u čast burmi, nabokaše se urmi,
I venčaše se na bregu…

Sad se tu hrane maslačkom, oblače se oblačkom,
I plešu
Dok Sneška klešu
Na snegu,
Plešu do zore i sad,
Jer sve se čini
Na mesečini,
Na mesečini,
Kad si luckast i mlad…