Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Svetlana Velmar-Janković: Pohvala Beogradu

POHVALA BEOGRADU

Materijalno siromaštvo kao da nas goni i u duhovno siromaštvo i u moralnu oskudnost. A tako ne bi smelo i ne sme da bude: da smo učili i naučili kako da pamtimo svoju prošlost, možda bismo lakše menjali ovu našu sadašnjost. A možda se, ovakva, ta sadašnost i ne bi događala…

 

Među zapisima koje je Svetlana Velmar-Janković objavljivala u NIN-u, a koji su posvećeni „njenom gradu“, nalazi se i „Pohvala Beogradu“, kao jedno vanvremensko zapažanje velike srpske spisateljice o njegovoj istoriji i ljudima.

pohvala beogradu

Slutim da nedovoljno pamtimo svoj grad. Strepim da ga nedovoljno razumemo. Nedovoljno osluškujemo. Nedovoljno primećujemo.

A Beograd traje i u sadašnjosti: potavneo, ogoleo, ojađen i obeznađen, ali traje. U raznolikim menama dana i godina, u oticanju ljudskih života, kalemegdanski bedem, uspravljen nad rekama, ustremljen ka nebesima, bdi, nepomeriv, nad surovim postojanjem Balkana, na čijem pramcu plovi kroz vekove.

Naviknuti na ovaj prizor opstajanja u trajanju, obično ravnodušni i prema njegovoj lepoti i prema njegovom značenju, kao i prema sadržinama mnogih slojeva prošlosti sačuvanih u kalemegdanskim zidinama, u lagumima, u samoj kalemegdanskoj steni mi, građani Beograda, taj prizor uglavnom više i ne zapažamo. A i kako da, ophrvani i porušeni životom, otežalim naročito poslednjih godina, meseci, nedelja i dana, sačuvamo tu sposobnost za poimanje poruka iz prošlosti? Za čitanje njihovog smisla u sadašnjosti?

Materijalno siromaštvo kao da nas goni i u duhovno siromaštvo i u moralnu oskudnost. A tako ne bi smelo i ne sme da bude: da smo učili i naučili kako da pamtimo svoju prošlost, možda bismo lakše menjali ovu našu sadašnjost. A možda se, ovakva, ta sadašnost i ne bi događala.

Ne treba pristajati na gluvilo ravnodušnosti, na slepilo sebičnosti, na pustošenje svireposti. Podsetimo se: život čovečji dobija smisao u davanju, ne u uzimanju, u pružanju, ne u otimanju.

U poslednjih pola veka i na ovu prastaru istinu smo zaboravili, jer smo zaboravili da obnavljamo pamćenje: više se ne sećamo ne samo svojih predaka nego ni svojih savremenika, ni samih sebe. Zato smo stigli tu gde smo.

Od nepamćenja sahne nam korenje: i lahor nas može odneti, kao isušene grančice.

Uverena sam: oni koji se trude da pamte Beograd lakše podnose i ove dane tamne od briga i teške od neizvesnosti. Ako pamtimo Beograd, otvaraju nam se vremenski prostori u kojima postoji prošlost ovoga grada i mogu se prepoznati tajanstvene lozinke na koje se ti prostori odazivaju. Oslušnimo reči despota Stefana Lazarevića:

Došavši,
Nađoh najkrasnije mesto
Od davnina
preveliki
grad Beograd
koji je po slučaju
razrušen i zapusteo.
Sazdah njega
i posvetih ga
Presvetoj Bogorodici.

Svi oni koji, u svojim zapisima, svedoče o uzdizanju despotovog Beograda, svedoče i o njegovoj čudesnoj lepoti koja je trajala samo dve decenije, koliko i sam despotov grad, ali se pamtila kroz vekove. Zašto je bitno da, u našem pamćenju, opstane spoznaja o davnom Beogradu despota Stefana Lazarevića? Zato što je taj despotov Beograd, nevidljiv u vremenu, opstao u predanju kao čarovit grad materijalnog i duhovnog bogatstva, iako sazdan na vetrometini istorijskih lomova, iako podignut nad ponorom budućnosti. Treba ga pamtiti zato što je nastao posle sukoba na Kosovu 1389. i što je bio uzdignut mudrošću i ljubavlju svoga vladaoca; zato što je to vid i privid jednog Beograda kakav je mogao biti, zato što predstavlja ispunjenje jednog sna o Beogradu. Svi vidovi Beograda iz vekova koji dolaze posle, vidovi su Beograda kakav je morao biti: izložen svim vrstama nepogoda tu, na pramcu Balkana, na razmeđi voda i vetrova, naroda i religija, na raskršću puteva zemaljskih i nebeskih. U našem pamćenju taj Beograd treba da ostaje i opstaje kao grad koji štiti a ne napada, koji prima i daje a ne uzima, grad moćan koliko u odbrani toliko i u sapatnji. Sapatnja je njegova odbrana. Istorija Beograda koju valja najdublje pamtiti istorija je bezmernog ljudskog patništva ali i istorija oplemenjenog otpora zlu. Tamo negde, u daljini prošlosti, blista Beli Grad despota Stefana; ovde, u sadašnjosti koja nam izmiče, tavori Beograd u ovom neherojskom vremenu. Ali kalemegdanska tvrđava, sklopljena nad svojim tajnama, uznesena nad otrovanim vodama, a odrazom u nebesima, poziva nas na potpunije samosaznavanje i na otpor beznađu. Na poniranje ka Suštini i ka Smislu postojanja. Ovaj grad tamni i propada od duha sebičnosti i samozadovoljnosti, odbranimo ga. Uz duh opiranja zlu, samo mu duh plemenitosti, smišljeno odbačen i prezren poslednjih decenija, može vratiti sjaj.

Na nama je da našem gradu povratimo belinu u trajanju, smisao u opiranju, svetlost u postojanju. I nadu, po kojoj ne sme da popadne prašina.

Iz knjige Svetlane Velmar-Janković „Zapisi sa dunavskog peska“

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Proktomed Dr Milena Šćepanović oglas sideba baner
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter