Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

JUNAŠTVO LEPE GAGUNE

„Da nije bilo onog krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu. Da crnogorski orlovi, oni mladi ljudi, koji u trenu prezreše smrt, svojim grudima ne zatvoriše mojkovačka vrata i tako ne dozvoliše neprijatelju da se javi Srpskoj vojsci u bok i pozadinu, možda bi sudbina Srpstva bila zauvek zapečaćena…“, zapisala je Vasilija Vukotić.

 

U Mojkovačkoj bici, koja je vođena na Badnji dan i Božić 1916. godine, Sandžačka vojska Kraljevine Crne Gore uspešno je zaustavila austrougarsku ofanzivu, čime je omogućeno povlačenje srpske vojske preko severoistočnih delova Crne Gore ka Jadranskom moru, a samim tim i njena kasnija evakuacija na Krf. Vojskom je komandovao serdar Janko Vukotić.

vasilija vukotić

Malo je poznato da se u bici kod Mojkovca, junaštvom i odvažnošću naročito istakla jedina žena koja je u njoj učestvovala. Bila je to Vasilija Vukotić, lepa ćerka jedinica serdara Janka.

Vasilija, ili “Gaguna” kako ju je otac zvao, rođena je 1897. godine na Čevu, u poznatoj porodici Vukotića. Otac Janko, kao čuveni vojskovođa, bio je u srodstvu sa kraljevskim domom Petrovića, jer je bio bratanac crnogorske kraljice Milene, žene kralja Nikole I Petrovića.

Vasilijino plemenito poreklo omogućilo joj je da se školuje na Ruskom institutu na Cetinju, koji je osnovala ruska carica Marija Fjodorovna Romanov. Zajedno sa još stotinak najboljih devojaka Crne Gore učila je na srpskom, ruskom i francuskom jeziku i spremala se za poziv nastavnika i vaspitača. Međutim, miran život i školovanje prekinuo je rat.

Kraljevina Crna Gora je 8. oktobra 1912. godine objavila rat Osmanlijskom carstvu i prva krenula u boj za oslobađanje izvorišta srpske duhovnosti, kulture i nacionalnog identiteta. Vaspitana u duhu rodoljublja, tada petnaestogodišnja Vasilija dobrovoljno se prijavila u bolničarke. Zajedno sa njom prijavila se i njena majka Milica.

Od prvog dana rata, zajedno sa majkom je učestvovala u svim važnim bitkama. Posle ogromnih žrtava na Skadru, Tarabošu i Bardanjolu, negujući ranjenike i slušajući njihove ispovesti, uverila se da je rat najveće ljudsko zlo i stradanje.

Serdar Janko je dugo patio zato što nije imao sina stasalog za vojsku. Kako je Vasilija bila dvanaest godina starija od brata Vukašina i već imala određenog ratnog iskustva, otac ju je uzeo za ordonansa (mlađi oficir dodeljen na službu komandantu radi izvršavanja njegovih naređenja). Lepa Gaguna je lično prenosila očeve zapovesti podređenim jedinicama i komandantima. Kako je bila jedina žena na frontu, a pritom i serdareva kćer, među ratnicima je bila omiljena, posebno zbog odvažnosti, plemenitosti i hrabrosti.

Deleći dobro i zlo, zajedno sa njima učestvovala je u Mojkovačkoj bici, u kojoj su crnogorski ratnici natčovečanskom upornošću i borbenošću branili odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila ka severnoj Albaniji.

Preživevši bitku, ostavila je detaljno svedočenje o herojskim i potresnim momentima. Koliko je bitka bila važna, možda najbolje svedoče ove njene reči:

Da nije bilo onog krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu. Da crnogorski orlovi, oni mladi ljudi, koji u trenu prezreše smrt, svojim grudima ne zatvoriše mojkovačka vrata i tako ne dozvoliše neprijatelju da se javi Srpskoj vojsci u bok i pozadinu, možda bi sudbina Srpstva bila zauvek zapečaćena…

Izvor: Akademskikrug.rs, Priredila: Bašta Balkana

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: