ZAVIČAJNI ZOV
Kad pčele čežnje se skupe u roju
i nesanica ne izlazi iz tela,
ja onda uzjašem misao svoju,
i skoknem do rodnog sela.
Ko da pticu iz kaveza oslobodih,
ko da se java sjuri u san,
za tren sam tamo gde se rodih,
gde prvi put ugledah dan.
Sjurih se brzo iznad čistina,
majka spava dubokim snom.
Ništa mi ne znači daljina,
gde su mi misli tu mi je dom.
Nad kućom polako nečujno priđoh,
da me kokoške i pas ne spaze,
grob babe, dede i oca obiđoh
i najutabanije dičije staze.
Oglednuh se na bunaru,
ikonu na zidu poljubih,
mirisnuh dunju na ormaru
brzinom misli se izgubih.
Ljubav je srcu jedina olovka
što vuče tajne niti od zlata.
Srce je sprava kao mišolovka
ko tamo uđe, zamandale se vrata.