Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

OBNOVLJIVA SILA KOJA NIJE IŠČEZLA

Veliki književnik Miloš Crnjanski o Svetom Savi je na dan spaljivanja svetiteljevih moštiju napisao da u tom pepelu srpstva stoji jedna iracionalna snaga, jača od svih drugih, koja je doprla i do naših dana, a koja je bila prisutna i tada i koja će biti tu i u onom što nas čeka.

 

Današnji poluinteligenat, današnja neznalica, koji se divi tramvaju jer ide sam od sebe, a ne sa štapom kao njegova baba, misli da u srednjevekovnoj državi, u jednom životu koji je završen pre sedamsto godina nema ničega sem mraka, ne može biti ničeg vanrednog i dubokog, dostojnog razmišljanja i ljudskog uma.

crnjanski o svetom savi

Zamisao o srpstvu kakvu je imao Sava, produžavali su posle ne samo vladari na vrhuncu nego i crkva, i kad je pod Turcima ona ostala jedini krov nad glavom i mase naroda do dna. O Kraljeviću Marku, zapazio je naš pisac pravo, najviše narod peva, o Svetom Savi ima najviše pouka i priča.

Da je srpstvo, i kad nije imalo svoju državu, i kad mu se pod Turcima rušila i crkva, ipak sačuvalo, duhovno, sve atribute jedne nacije, to je jedna od najdubljih i najznačajnijih u našoj prošlosti pojava. Sličnih nema. Neposredni razlog za spaljivanje moštiju Svetog Save, na današnji dan, na Vračaru, današnjem Tašmajdanu, na mestu otprilike gde se danas nalaze igrališta tenis kluba B. T. K., može biti da su bili ustanci koji su bili buknuli tada, u korist katoličkih vojski protiv Turaka, naročito u ravnicama Banata, pod vođstvom patrijarha Jovana i sveštenstva. Na bes Sinana, surovog vojnika, možda je uticalo donekle i to što su Savin grob i Mileševa bili postali vremenom prava svetinja muslimana u onim krajevima.

Ali je glavni razlog svakako bio neka iznenadna panika od tog misticizma kome nije bilo kraja i koji je Tursku počeo da potkopava. Na zastavama ustanika u Banatu bio se pojavio Sveti Sava.

Po zapisu Rombertija Benedikta, Savino telo bilo je još i godine 1533. u Mileševi sačuvano, i lepo.

Kad je turska ordija u martu 1595. ponela kovčeg iz Mileševe trag njen je zasut suzama i krvlju najnižih slojeva naroda koji jedini behu još preostali sa sveštenstvom u Turskoj.

Sinan i njegovi vojnici ubijali su usput, priređivali pokolje, robili i palili, noseći kovčeg u Beograd „kroz Drenovu, Bistricu, pa preko Vraneša na Uvac i dalje“. Pred kovčegom su vezane kaluđere terali Turci, a za kovčegom sav narod, i staro i mlado, iz okoline. „Kroz krv svuda sveca pronesoše“ kaže deseterac. /…/

Scene i simboli oko spaljivanja moštiju Svetog Save zatvorene su u onom krugu večnom koji označava tajnu snagu srpstva koja je mogla malaksati, ali koja nije iščezla i koja se obnavlja.

Materijalist današnji i današnja neznalica koji misli da ničeg nije bilo pre njega, i da svet počiva na materijalnim osnovama, ne može da zamisli ni to da u tom pepelu srpstva može biti jedna iracionalna snaga, jača od svih drugih, koja je doprla i do naših dana, koja je bila prisutna u svemu što se zbilo već sedam stotina godina, koja će biti tu: i u onom što nas čeka.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: