Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ISPOVEDANJE PEPELU

ispovedanje pepelu

Veselo mi pričaš o žitu u klasu,
Duž ravnice cvetne od svih što je bolja,
A romor ti kiše osećam u glasu,
I u duši miris sjesenjenog polja!

Pričaš sve da imaš, a znam da ti fali,
Još jednom toliko i više od toga,
Sad kada je kasno za svim da se žali,
I svratiti više i nemaš kod koga!

O sreći mi pričaš i lepoti žena,
Pazeći da ne bi štogod ti promaklo,
A sve prima boju pokošenog sena,
I bledi ko nemo zamagljeno staklo!

Znam druškane stari sećanje da leči,
Jer slike se vrate čim oko zažmuri,
I često je duša preslaba da spreči,
Suzu što bi tiho htela da iscuri!

Nastavljaš mi dalje o ognjištu starom,
O mleku i čaju i pivu u krigli,
A sve su ti reči nagarene garom,
Pepela na kome drugi dom su digli!

Čini mi se kao da razvijaš krilo,
Kako god se koje uspomene setiš,
Jer vredno je samo ono što je bilo,
A sad nemaš tamo kod koga da sletiš!

Ti vidiš u meni… Majku… Oca… Brata,
S jeseni što pozdrav šalješ im po lasti,
I znam kada odem i zatvorim vrata,
Iz oka će tvoga krupna suza pasti!

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: