JOŠ SAMO MALO…

Šta god da se desi, moja će misao uvek ostati mlada, možda samo malo oplemenjena i poučena starošću. A ti ćeš svakako doći. Još jedna noć, još jedan dan, još jedan gutljaj, još samo malo…

 

Ja sam te stvorio.

još samo malo

Osmislio sam te u trenucima dosade, čežnje, nostalgije i kajanja. Ugradio sam u tebe sve svoje strahove, sve razloge za beg, sve ono od čega ću, kada te napokon budem upoznao, stati kao ukopan, miran i potpuno nem.

A dugo i naporno sam stvarao tvoj lik. Nesvesna svoga postojanja bila si kraj mene neprekidno. Bio sam uporan i živeo sam. Donosio sam odluke češće nego što bih voleo i više nego što to prija čoveku. A opet, krajičkom svesti znao sam da si upletena u svaku moju odluku ma koliko bitna ili nevažna ona bila.

Na primer, daleko pre nego što ću poći na zapad ti si me čekala negde na tom putu, u avionu si slučajno sedela pored mene, zatim bi me na aerodromu molila da ti pomognem oko prtljaga, namignula mi u prvom kafiću u koji ću svratiti, osmehivala si mi se na stazi koju ću tek otkriti u subotnje jutro…

I tako, dan za danom, stvarale su te moje misli sve potpuniju i stvarniju. Išla si uvek ispred mene, bivala tamo gde ja nisam i kuda sam polazio, izmicala mi za korak, za dan, za sekundu ostavljajući utisak da je vreme varljivo, neozbiljno i da ga ima na pretek jer još nije nastupio naš trenutak.

Učinila si da se ne bojim života, da mi jedini smisao bude traganje, da ne strepim, da pomislim da ću sam i samo tvoj sa osmehom na licu dočekati četrdesetu u verovanju da me svojom večnom igrom senki čuvaš od mene samoga.

Nemilice sam rasipao mladost tešeći se da ćeš mi ti nesebično pokloniti svoju! I uz sve to sam verovao da je jedini razlog tvoga upornog skrivanja to što te još uvek gradim i tražim tvoje najsitnije detalje na svakom koraku… i da si jedini razlog što nisam prestao da koračam.

A nalazio sam te svuda. Na obalama Grčke nalazio sam kamenje plavo kao tvoje oči. Kosa, usne, osmeh, način ophođenja, pokret, korak, šum, glas…. Sve sam to sakupljao lutajući telom, umom i dušom iznova i iznova udarajući u neumoljiva vrata kamenih zidina koja si za mene neprekidno zatvarala.

Dešavalo se da ispadnem smešan i da tebe radi obmanem druge. Kada sam došao na ideju da se žena poput tebe može upoznati jedino na nekom ostrvu kao mahnit sam putovao, a svi su mislili kako sam dobar turista.

Jedno vreme sam bio posetilac noćnih klubova očekujući da ćeš se pojaviti kao striptizeta koja se kaje. Valjda si najveću zbrku napravila nateravši me da tvoju dušu tražim u freskama srednjovekovnih kraljica po manastirima pa su tada svi bili ubeđeni da sam postao religiozan.

Voleo sam doduše bezuspešno i neke druge žene, a još bezuspešnije par njih je volelo mene. Ali i tada si ostajala moja najbolje čuvana tajna i njihov poraz i neuspeh. I bila si stvarnija od njih.

U retkim trenucima život bi mi pružao stvarni i potpuni osećaj tvog prisustva. To se uvek dešavalo kroz snove, kroz to carstvo koje nam je ostavljeno da se još ponekada susretnemo sa najmilijima kojih više nema i sa željama koje nam se ne dešavaju. I posle svakog sna budio sam se miran, spokojan i učvršćen u veri da si odgovor na moja pitanja, opravdanje za moje greške, nagrada za moju nespremnost da sa bilo kime i čime napravim kompromis i tako te jednom za svagda izgubim.

Vreme prolazi, a ako se ja pitam moglo bi i da stane, ne tiče me se. Šta god da se desi, moja će misao uvek ostati mlada, možda samo malo oplemenjena i poučena starošću. A ti ćeš svakako doći. Još jedna noć, još jedan dan, još jedan gutljaj, još samo malo…

*

Autor: Predrag Rudović

One Response to "Predrag Rudović: Još samo malo…"

  1. Božidar  7. фебруара 2017.

    Gospodin Rudović nam je poetično objasnio zašto momci u Srbiji ostaju neženje. Umesto skoka u maticu života oni započinju traganje za realno nedostižnim idealom. Ko će posle njih ovako lepo da piše o svojim maštanjima i snovima.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.