ISKUSTVO JEDNOG KAPETANA
Mićo Petković Pandur iskustvo je ispekao ploveći na 125 brodova, a ovaj rečni vuk poslednjih 16 radnih godina proveo je kao zapovednik na dva ledolomca „Čakoru” i „Vučevu” koja danas trule u Novom Sadu.
Zamrznuti januar čiji su kraj sa olakšanjem dočekali mnogi zauzima visoko deseto mesto po hladnoći otkako se u poslednjih 129 godina meri temperatura u prestonici Srbije. Iako ledena, ova zima ipak nije probila sve rekorde hladnoće i dužine trajanja.
Mnogi i dalje pamte onu iz 1984/85. godine kada je borba sa ledom na rekama trajala od decembra do kraja marta. Među njima je i rečni vuk Mićo Petković Pandur koji je iskustvo ispekao ploveći na 125 brodova. Poslednjih 16 radnih godina, do 2000, proveo je kao zapovednik na dva naša ledolomca „Čakoru” i „Vučevu” koja danas trule u Novom Sadu.
Kupio ih je privatnik i već nekoliko godina zbog nebrige propadaju.
„U julu 1984. godine ukrcao sam se prvi put na „Čakor”. Već u decembru krenuo je haos na reci. Dunav je zaledio pa smo sve do 24. marta neprestano „tukli” ledene gromade. Kidali smo ih na komade veličine sobe. Kod Dalja smo čak četiri dana lomili led. Nije bilo nimalo lako. Radili su i „Čakor” i „Vučevo”, a u pomoć su nam pristigli i Mađari. Kao što običaj nalaže, na reci su ledolomci radili uvek u paru. Razbijali su led sa obe strane reke, gurali ga ka matici, dok su ga na tom putu usitnjavali mali ledolomci“, priča Petković i napominje da je u ledolomačkoj floti nizbrdo krenulo početkom devedesetih godina, u vreme uvođenja sankcija našoj zemlji. Nastavilo se, ističe, posle 2005. godine u vreme tranzicije.
Problema na reci ove zime ne bi bilo, kaže on, da je uklanjanje leda počelo odmah kada je pokorica, takozvani snežnik, tek počela da se stvara. Trebalo je već tada da ledolomci budu kod „Đerdapa” i da uzvodno krenu u razbijanje jer je uklanjanje santi, kada se ledolomcem krene nizvodno, opasno po brod i posadu.
Najveće pretnje za kretanje brodova po reci su led, olupine iz Drugog svetskog rata, potonuli delovi mostova, splavovi…
„Postoje četiri vrste leda. Snežnik koji se stvara po površini, podnac nastaje po dnu korita reke, sante i vedrac, koji je opasna pretnja za sve na reci. On je i najgori jer sve tri vrste leda veže i bukvalno „zacementira” reku. Pretnja su nam bila i potopljena plovila. Posle Drugog svetskog rata u Dunavu ih je evidentirano više od 500 ne računajući deo između Kusjaka i Prahova gde se nalazilo 135 objekata nemačke ratne flotile. Jedan deo tih olupina izvađen je prethodnih decenija, ali ima i onih koji i dan-danas leže u dubinama Dunava“, priča Petković.
On smatra da su sva plovila već 15. decembra morala da budu na obali ili u zimovnicima.
„U prestonici postoje bar tri zimovnika gde vlasnici mogu da sklone čamce. A splavovima i kafanama zimi i nije mesto na reci“, napominje Petković.
Svaka od naših reka ima svoju ćud i mesta koja mogu biti kritična i gde se za vreme zime mogu stvoriti takozvani čepovi. Dunav je svakako najmoćniji i najzahtevniji. Kritičnih mesta gde se pojavljuje ledostoj ima dosta, i to od samog ulaza reke u našu zemlju – od Bezdana, preko Apatina, Dalja, Bačke Palanke, Novog Sada, Besnog foka, Grocke, Smederevo… na svim onim delovima gde reka pravi krivinu. Na tim mestima stvara se plićak pa peščani sprud, a na to se najlakše zakači led.
Ranije se, kako kaže Petković, već na osnovu niskih temperatura na rekama znalo kada će Dunav da zaledi.
„Led se prvo pojavljuje na plovnim putevima gde se voda kreće vrlo sporo – Veliki i Mali bački kanal, kanali na Begeju i Bosutu. Tu uvek prvo zamrzne samo nedelju dana posle pada temperature ispod nule. Od plovnih reka Tisa se najbrže zaledi jer je mirna. U slučaju da je veliki minus, ona može da smrzne za jednu noć. Na Dravi i Dunavu formiranje pokorice traje nešto duže, oko deset dana, ako je temperatura minus deset stepeni. Sava se teško ledi jer u njoj ima dosta šalitre i minerala“, objašnjava Petković.
„Čakor” i „Vučevo”
„Čakor” i „Vučevo” su „rođeni” u Mađarskoj i blizanci su. Deo njihove opreme izgrađen je na Balatonu, a deo u Budimpešti. U upotrebu su pušteni 1971. godine.
„Oba plovila su motorni tegljači, a imaju i klasu za ledolomca. Čelični trup im je debeo 36 milimetara. Izgrađen je tako da se uopšte ne vidi var, a mogao je da seče sante leda debljine do pet i po metara. Ledolomci su dugački 41 metar, a široki oko devet i po. Na njima su se nalazila po dva motora, ukupne snage 1.300 konja, i klatna za lupanje leda teška po 16 tona. Svaki od ledolomaca ima po 12 kabina, 23 kreveta, dva kupatila…“, kaže Petković.
Izvor: Politika.rs