SUMRAK NAD REKOM
Noć se na reku spušta. Zašto li zvezde plaču?
Pomaljaju se na nebu kao noćni svici,
raznose tajne po nebeskom saču,
u daljini blede i gube se vidici.
Kraj reke, iz busena što u jesen vene
krikom se oglasi iz polumraka sova,
tamo, obalom drugom, iz polja se vraćaju žene,
nose plodove leta u glavi punoj snova.
Mesec iza brda pomalja krivi krak
srpa što se lenjo uz nebo penje,
nad poljem sve više spušta se mrak,
reka žuborom huči, umiva oblo stenje.
Šetam kraj reke, upijam prednoćne čari,
dok na peščanoj stazi škripi moj korak lak,
srce i duša samo za jedno mari,
da što duže traje ovaj umilni sumrak.