Čovek

Svetomir Arsić Basara: Pred hramom svih hramova

KOD AKADEMIKA I VAJARA U PORODIČNOM DOMU, ATELJEU I GALERIJI

„Istoričar umetnosti Lazar Trifunović je voleo moju skulpturu. I Madlena Cepter voli moju skulpturu“, kaže akademik Svetomir Arsić Basara. „Naši kulturno-istorijski spomenici doživljavaju krajem 20. i početkom 21. veka jednu varvarsku sudbinu tragedije. Srbija će se osloboditi lanaca. To je završena priča. Snaga srpstva je u Rusiji“, smatra Basara.

 

Život vremešnog srpskog akademika, vajara i pripovedača Svetomira Arsića Basare (88), od progona sa Kosova i Metohije 1999. godine iz rodnog sela Sevca na padinama Šar-planine teče naizmeničnim stvaranjem skulptura i pisanjem proze. Prekidi nastaju samo u trenucima kada se pojavi kreativni problem pred kojim umetnik zastaje radi rešavanja problema koji se zapleo u ideji ili realizaciji, kada je kako kaže „naporan i za okolinu“ i kada problem rešava i po pola godine.

arsić basara
Skulpture „Hram“ (levo) i „Dugo pamćenje“ (desno, uz koju stoji akademik Basara)

Basara živi u Beogradu okružen brigom i pažnjom svojih, takođe uspešnih, kćeri i njihovih porodica. Primio nas je u svom domu, gostoprimstvom svojstvenim kosovskim Srbima i srpskom narodu u celini. Basara je skulptor i pripovedač. Namera nam je bila da razgovaramo o njegovoj stvaralačkoj prozi. Ali, Basarina skulptura je neodoljiva! Tema se stoga prenela na skulptorsko stvaranje. O prozi, u kojoj takođe ima dosta novog i vrednog, sledećom prilikom.

Impozantne skulpture i danas rastu

U porodičnom stanu prvo što upada u oči su biste njegove preminule supruge, njihovih kćeri, jednog od zetova i „mala“ bela vazdušasta figura pesnikinje Desanke Maksimović kako stoji sa knjigom u ruci… Dopustili su nam da sve to slikamo. U galeriji „Basara“ u blizini stana uzvišeno stoje poređane skulpture stvarane zadnjih dvadeset do četrdest godina. A one su, verovatno, i najvrednije. Rađene su u drvetu i metalu.

skulpture SAB
Skulpture supruge, ćerke i pesnikinje Desanke Maksimović

Akademik Basara je nekim svojim delima često dodavao umetničku, simboličku, duhovnu i istorijsku vrednost. Ta dela i danas rastu. Krotak po svojoj umetničkoj prirodi, izuzev kad ima kreativan problem, Basara priča:

„Skulptura „Hram“ posvećena je našoj tragičnoj sudbini. Ja je zovem Hram svih hramova. Koliko se naših hramova rušilo i obnavljalo. Naši kulturno-istorijski spomenici doživljavaju krajem 20. i početkom 21. veka jednu varvarsku sudbinu tragedije. To je pravljeno na Brezovici, to ne može bilo gde da se pravi. Potreban je prostor, potrebne su prilike, koncentracija… Vajaru treba prostor, materijal, alat, zdravlje, inspiracija, kondicija… Sve to treba u jednom trenutku da se ujedini da bi stvorio nešto. Ja hoću da se odužim mojim precima, jer sve što ja radim je akumulacija kroz generacije. Moji su se preci uglavnom bavili obradom drveta. To nigde ne može da se nauči. Za to čovek treba da se rodi. Vajarstvo je marginalizovano u našoj zemlji, nastavlja Basara. Srbija ima mlado vajarstvo, možda se pojavilo krajem 19. veka, a u to vreme su u svetu stvarana čuda.“

Prilazimo impozantnoj skulpturi „Dugo pamćenje“, u drvetu i metalu, sa provučenim lancima, za koju akademik Basara kaže da ona predstavlja taloženje naše istorije i završava se simbolično kroz neki vid asocijativne tvrđave. Nju karakteriše bogatstvo oblika sa metalom koje dopunjuje samo drvo u sadržaju.

„A lanci oličavaju ropstvo kojeg ćemo se osloboditi. To je završena priča. Snaga srpstva je u Rusiji. To su Šiptari izgubili iz vida“, tvrdi akademik.

Zatim razgledamo skulpture „Stvaranje Srbije“ na kojoj se ističu četiri slova S u drvetu.

„Ljudi se i bore da imaju državu da bi im ona obezbedila sigurnost egzistencije postojanja. Ovde imamo četiri slova S, stablo i jednu sablju postavljenu po celoj dužini figure. Jer, država se kroz borbu održava i iziskuje žrtve za svoje stvaranje. Tamo je poprsje Hajduk Veljka i Karađorđa. Ovde imamo Oklopnike Cara Lazara“, pokazuje Basara na sedam moćnih skulptura, a zatim nam pokazuje Topove Alekse Dačića iz romana „Vreme smrti“ Dobrice Ćosića.

Deveta Betovenova simfonija

skulptura deveta betovenova simfonija
Skulptura „Deveta Betovenova simfonija“

Umetnički kritičar Zoran Marković je tada, kada je ovaj ciklus izlagan u Kulturnom centru Beograda, napisao u „Politici“ da Basara najbolje rezultate postiže u ratnicima „oklopnicima“ gde se dramatika postiže bez patetike.

I da Basara stvara dela trajne duhovne vrednosti, jer „ono što se sada stvara u Srbiji liči na salonska ćaskanja“ i da „nikada ova materija u istoriji srpske umetnosti nije progovorila čistijim jezikom“.

„I Lazar Trifunović, istoričar umetnosti je voleo moju skulpturu. I Madlena Cepter voli moju skulpturu. Ona je i kupila pet putira Cara Lazara i četiri dedine frule. Bio sam i dostojanstveno primljen kod nje“, kaže naš sagovornik.

Razgledajući moćne skulpture velikog srpskog vajara Svetomira Arsića Basare vraćamo se, na kraju, jednoj po izgledu, temi i obradi materijala (drvo-metal) sasvim drugačijoj skulpturi. Moglo bi se reći prefinjenije obrade i elegantnijeg oblika.

„Ovo je jedan od mojih najnovijih radova“, kaže Basara, i dodaje: „To je „Deveta Betovenova simfonija“. Imaću devet takvih skulptura i one će da čine jedan ansambl. To je nešto u skulptorskom smislu došlo do izražaja kroz jedno veliko taloženje iskustva u obradi materijala i uopšte u prepoznavanju tih skulptorskih vrednosti. Kad se ona pogleda, ona u stvari ima sve u sebi. Sve što jedna skulptura traži. Taj drveni deo skulpture je noseći i preko njega dolaze ti metalni delovi koji mogu da se umnožavaju.“

Autor: Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo

Ostavite komentar

Ostavite komentar