Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

GRAD

Jednoga dana, ni pre ni kasnije, već tačno utvrđenog dana, ući će u grad. Bolje rečeno: uči će u bilo koji deo grada, jer na to su se svodila njegova očekivanja. A taj grad bio je on sam.

 

Bio jednom jedan čovek koji je živeo izvan gradskih zidina. Da li je počinio neki zločin, da li je ispaštao grehove predaka ili se naprosto povukao u samoću iz osećanja ravnodušnosti ili stida – ne zna se. Možda zbog svega pomalo jer je sasvim izvesno da od lepog i ružnog, od istine i laži, od onog što se priznaje i onog što se taji, svi mi gradimo svoje krhko postojanje.

grad

Živeo čovek izvan gradskih zidina i, zbog te izopštenosti, dobrovoljne ili nametnute, naposletku je počeo da oseća izvestan ponos. Ali nije mogao da izbegne (to već nije mogao) da mu se na oči ne navuče neka setna izmaglica, koja inače obavija svako prognano biće.

Nekoliko puta je pokušavao da uđe. Činio je to ne zato što je osećao neodoljivu želju, niti zato što mu je njegov položaj već dojadio, nego iz pukog nagona za promenom ili iz nesvesne malodušnosti. Birao je uvek pogrešne kapije, ako ih je uopšte i bilo. I ako bi ponekad pomislio da je već ušao u grad, to se dešavalo u trenucima kad bi mu se pričinilo da uporedo sa stvarnim gradom postoje njegova obličja nepostojana kao senka koja se u očima zgušnjava. A kad bi se te slike raspršile, poput magle što se iznad voda razilazi na prvi dodir sunca, zaticao bi oko sebe pustoš, dok bi u daljini, beli i visoki, s drvećem zasađenim na kulama i visećim vrtovima duž terasa, ponovo zablistali bedemi grada, i dalje nepristupačni.

Iznutra je dopirao žagor slavlja. To je govorila mašta, više nego čula. U svakom slučaju, bili su to zvuci života. A ne samotnička smrt koja nije ništa drugo nego uporno posmatranje vlastite senke. A ne gluvo beznađe poslednje reči koja se otme u trenutku kada bi, umesto nje, više vredeo ključ. Tada je čovek obilazio oko dugačkih bedema, čeprkajući duž zidova u potrazi za vratima koja su mu, neodređeno, bila obećana.

Jer čovek je verovao u sudbinu. Život izvan zidina (ako je o njemu uopšte imao stvarnu predstavu) bio je za njega jedno slučajno i privremeno stanje. Jednoga dana, ni pre ni kasnije, već tačno utvrđenog dana, ući će u grad. Bolje rečeno: uči će u bilo koji deo grada, jer na to su se svodila njegova očekivanja. Ona setna izmaglica pretvoriće se u noć, i to će biti nužno zlo, ali takođe privremeno jer će predodređeni dan doneti razrešenje. Ili možda čak ni to. Možda samo neki svr- šetak, običan svršetak. A i odustajanje bi, takođe, bilo neki izlaz.

Čovek nije znao da se gradovi opasani visokim bedemima (pogotovu ako su još beli i obrasli drvećem) ne zauzimaju bez borbe. Čovek nije znao da će pre bitke za osvajanje grada morati da vodi jednu sasvim drugu bitku, i da pobedi. A u toj prvoj bici moraće da se uhvati ukoštac sa samim sobom. Niko ne zna ništa o sebi pre nego što stupi u neku akciju u koju će morati da uloži sve što ima. Ne poznajemo snagu mora sve dok se njegove vode ne pokrenu. Ne poznajemo ljubav pre no što nam se dogodi.

Nastupila je bitka. Kao u Homerovim pevanjima, u nju su se uključili i bogovi. Borili su se na čovekovoj strani i protiv njega, a katkad i međusobno. Čovek koji se borio za život unutar gradskih zidina udru- žio je mač i reč s bogovima koji su mu bili saveznici. Ranjavao je i zadobijao rane. A bitka se otegla danima, nedeljama, mesecima, bez prekida i predaha, čas blizu samih bedema, čas toliko daleko od njih da se čak ni grad nije mogao videti, niti se više znalo kakva će nagrada uslediti po okončanju borbe. Bio je to samo novi vid očajanja.

Sve dok jednoga dana bojno polje nije ostalo prazno i raskrčeno, kao kakvo ušće gde se odmaraju vode. Sav krvav, čovek, i jedini bog koji mu je preostao, pogledaše kapiju pred sobom, otvorenu širom. U gradu je vladala mukla tišina. Još uvek pun bojazni, čovek kroči napred. Ukorak s njim – bog. Uđoše na kapiju – i tek posle njihovog ulaska grad je postao naseljen.

Bio jednom jedan čovek koji je živeo izvan gradskih zidina. A taj grad bio je on sam. Grad zvani Žoze, ako već želimo da mu nadenemo neko ime.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: