Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

СУДБИНЕ (тетралогија)

судбине

ИКОНИЈА

Седи. Очи растворене, крупне. Одсутне. Загледане у све, и ни у шта. Покрене се, ушушкава картоне око себе, комађе хлеба, кифле… И опет исто: бескрајно мирно, седи.

Гледам је.

Устаје. За корак се премешта. На другу страну угла истурене цокле Циврићеве радње.

Вунене чарапе висе изнад глежњева. Испод капута модре цеванице. Усукане. Капут утегнут каишем. Распуштена, у нереду, коса. Послује. Уређује „кућу“. Час мање, час више, показују се руке из рукава. Грубе. Тешке.

Ословљавам је.

Застаје. Не окреће се.

„Ти…!“

Исправља се. Висока.

Очи нам се згледавају. Кратко. Ни колико прелет је ласте изнад трешње.

„А…!“

И, опет, све је на своме месту. Искидани картони, кутије картонске. Кутија са храном у средини. Поред ње. Иконије.

Из разасуте сиве косе вире очи, лице. Упегано. Са траговима црвене фарбе.

„Отишао…“

У пазухама дроњци, руке на крилу. Смирене. Ноге висе, у кондурама. Очи лебде. Као у мајско вече далеко.

Високе. Полетеле па укопане. Нестале очи.

Дан гори. Јулски.

 

ДУШАНКА

Као да се за муку родила. Рано је остала без мајке, отац јој почео да пије, кућа да пусти. Она – дете! А треба хлеб, ручак, вечера. И краве да чува, и свиње да поји, и башту да залива, и са оцем на њиву да иде. Намучи се. И отац јој: да је изведе на пут, да је удоми, па после – „какó оће“.

Девојачку спрему направи сама. Отац јој се повуче од пића, па уз њу, да не заостане за другим девојкама, све што јој беше потребно, куповаше, доносаше. А она је плела, ткала, шила, везла. Стизала је све да уради: и кућу да води, и њиву да гледа. И спрема јој беше као у најбогатије кћери коју мајка спрема, кити. Разви се у радницу и лепоту коју свака кућа пожеле да има. Свакоме уме и добардан и добровече да каже, да се насмеје кад треба, да помогне кад треба. И са маћехом, коју отац после седам година доведе, слагала се лепо.

Кад дође време за удају, као да је нешто заслепи. Загледа се у црног Илију – њега или никога! Отац је даде, шта ће. И црче. А она и данас муку мучи с њим. Неће код деце, па то ти је. Неће ни он. Зар „самóг“ да га остави! „У овýј пустелију без пут и путинку“.

*

МИЛАНКА

Иде главном улицом. Са зембиљима. Жури. Коса подигнута у високу пунђу, увезана марамом. Очи заокружене у даљину, у ноћ, лице стегнуто. На светлости сомнабулско. Иде, жури, натронтана у много одеће. Руке стежу зембиље, рамена не попуштају, ноге грабе. Не гледа ни у кога, не чује ништа и никога, нико јој се и не обраћа, пут јој је увек слободан, не застаје. Иде, жури!

Стиже до раскрснице. До Циврића. Окреће се. Полукругом. Оклевајуће. И креће. Натраг, пред црквену порту. Журно. Пред портом одстоји, одстоји, одстоји, па пође. Тихо, ситно. Осврне се, погледа у радозналце, загледа се у понеког, стане, стегне зембиље, продужи, пожури. До Циврића и натраг. Свако вече.

Поудавали смо и поженили децу. Миланку из далека угледамо, више не жури. Срце задрхти, и то је све.

*

НИКОЛИЈА

 Знала сам да ћу је затећи над отклопљеном шерпом, над ручком. Тргла се на шкрипу прага неспретно враћајући поклопац.

„Све те тражим, Калино, а тебе те нема!“

„Ту сам, у башти. Око цвећа…“

„Ааа! Ја, евé, дођó, пóранке пођó, дођó да видим што рабóтиш. Какó те па тој не видó кьд прођó! Ако, ако, Калино, ýбавачко си је кьд се цвеће расцьвти. Двор се разгрéје тьг.“

*

Фотографија: Веселинка Стојковић

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: