Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

DALJINA ME NIJE USREĆILA

daljina

Iz dvorišta toga ne pevaju petli,
pred vratima starim, ni mačor ne drema.
Tu ni jedan prozor odavno ne svetli,
u toj praznoj kući sada nikog nema!

Iz trošnog dimnjaka davno se ne puši,
čak ni laste više na njega ne sleću.
Istrulele grede, stari koš se ruši,
ni pacovi više tuda se ne kreću!

Propade ta kuća, propade i selo,
žao mi oboje, život je tu bio.
I njih i mene vreme je odnelo,
a tu sam živeo, tu sam se rodio!

Pokraj kuće nekad potok žuborio,
ni on zub vremena izdržao nije.
Vodenica nad njim, ja mali sam bio,
vodenica moje babe Ikonije.

Beše to vodenica jedina u kraju,
porodice mnoge tada je hranila.
Tek seljaci stari, nje još se sećaju,
baba Kona zbog nje poznata je bila!

Najslađe je brašno baba Kona mlela
i crno u belo, kao njeno lice.
Narod dolazio iz okolnih sela
da slasti isproba iz te vodenice!

Tuđa zemlja nije mesto srećnih ljudi,
sve češće sećanja na selo naviru.
Nesvesno me jutrom nostalgija budi,
da popijem kafu u tom rajskom miru!

Umornih očiju, od napornog rada,
u daljinu gledam kada padne veče.
Daljina od sela teško meni pada,
sve teže i teže, kako vreme teče!

Tuđina je ova sudbina prokleta,
kuća moja stara meni još je draga.
Ostaviću ipak sve lepote sveta,
da ostarim mirno kraj svog rodnog praga.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: