Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Ivo Andrić: Lica

LICA

Pre 42 godine, u Beogradu je na Vojnomedicinskoj akademiji preminuo nobelovac Ivo Andrić. Tim povodom, podsećamo se njegove kratke priče pod nazivom „Lica“, kroz koju je istakao promišljanje o misterioznosti ljudskog lica.

 

Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo.

lica

Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz: od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

Otkako znam za sebe, čovekovo lice je za mene najjače osvetljeni i najprivlačniji delić sveta koji me okružuje. Pamtim predele i gradove, i mogu da ih izazovem u sećanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćudljivo i trajno, da ih više nikakav napor sećanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja ceo vidljivi svet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica koja preti da poplavi i odnese moju svest. I dok gradove i predele gledam kroz svoj doživljaj i kao deo sebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva dela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čovekove, sve što ga drži i diže, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čemu čovek mašta, a što retko biva ili nikad neće biti, dobiva u njima, najposle, svoj oblik, ime i glas.

Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na reč ili rečenicu koja ih prati.

* * *

Seljakovo lice isparaju i rastoče rad i briga oko zemlje, sunce i kiša, vetar i sneg. Stezanje zuba i grč napora koji se stalno ponavljaju, žmirkanje i treptanje kojim se oči i lični mišići brane od nemilosrdne jare, od mraza ili vejavice, izbrazdaju to lice u svim pravcima i daju mu boju mrke ili zarudele zemlje nad koju se tako često naginje. Bojazan od zamke ili iznenađenja, napor da pogodi tuđe misli i planove a da ne oda pre vremena svoje, sve to udari svoj pečat na to lice. I pre nego što seljak navrši četrdesetu godinu, ono je već modelirano i završeno. Koža tvrda i mrka. Mišići se ocrtavaju vidljivo. Jabučica iskočila, vrat zboran i proširen. Oči ne gledaju, kao u mladosti, sa potpunim paralelizmom, nego svako ide malko svojim putem. Sve je izrađeno i odvojeno jedno od drugog, a iznad svega leži ravnoteža i mir zrelih godina.

Ostavite komentar

Ostavite komentar