Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

KAD ČOVEK ODE

kad čovek ode

Kad čovek ode, da li i ljubav sa njim odlazi?

Kad čovek krene, da li se nebo za njim pokrene?

Raščinja li se, lagano, dlanom, sudba zlokobna,

I dan i noć, u mrtvom nizu, da l’ nežno kapnu

Otrov nestanka; da l’ jedno drugo u drugom traži

U trenu istom, u poslednjem bolu, u belom blesku?

Il’ sve se smrzne ko što se smrzne u ledenom srcu srdžba zlobna?

Da l’ tiho sve vene, il’ sve se svrši u bučnom tresku?

Kad čovek vene i ljubav svene, al’ uvek stoji

Nešto što zrakom fantomski lebdi, van našeg vida.

Da l’ ljubav ljudska oko nas kruži i dodir traži?

Skamenjen govor, dah našeg daha, da l’ natju odjek na drugoj usni?

Il’ jadna mis’o, il’ stid naš trajni, da l’ put do stida

Drukčijeg nađu, u drugom nekom koji nas sledi, onkraj života, i onkraj zida

Koji nas stalno i gorko dvoji na ono kad jesmo, i kad nas nema?

Da l’ moć, da l’ snaga koja nas drži uvek i dolazak drugih priprema?

Il’ pustoš ostane, il’ ništavilo koje nas vodi po nevidnoj stazi?

Kad čovek ode, da l’ sve sa njime, da li i ljubav sa njim odlazi?

1962.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: