Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Princeza Katarina Oksenberg: Zašto sam uvek morala da dokazujem svoj identitet?

NJENA LIČNA DINASTIJA

Britanska glumica Katarina Oksenberg je kćerka srpske princeze Jelisavete Karađorđević, a svima nama je najpoznatija po ulozi Amande Karington iz megapopularne sapunice „Dinastija“. U svojoj knjizi „Kraljevska dinastija“ opisala je osećaj pripadnosti narodu i državi koju je prvi put posetila tek nedavno.

 

Nikada u životu nisam bila u Srbiji, da bih u leto 2014. godine otputovala u Beograd kako bih prisustvovala prijemu. Naravno, to jeste bio dugačak put zbog jedne zabave, ali pridobile su me okolnosti.

katarina oksenberg

Prijem je organizovan u čast povraćaja imanja koje je mojoj srpskoj porodici oduzeto kada je proterana iz zemlje, pre toliko godina. Porodica je, očigledno, tada izgubila daleko više od imanja – izgubila je otadžbinu. Svi mi smo od tada lutalice.

Kada je sadašnja vlada (2014. godine) vratila ovo imanje mojoj majci i njenom bratu princu Aleksandru, to je za nas bio veoma važan događaj. Prva istinska dobrodošlica kući, posle više od pola veka progonstva i, da – pretnji smrću.

Članovi porodice Karađorđević iz čitavog sveta okupili su se u Beogradu u leto 2014. godine, magnetski privučeni, i smesta su se međusobno povezali – prvi put i zarad istog cilja. Odmah smo se i prepoznavali jer svi veoma ličimo. Bio je to vrlo radostan događaj.

Ja sam napola Srpkinja. Rođena sam u Njujorku, odrastala sam u Engleskoj, pa zato govorim s neobičnim naglaskom. Amerikanci pretpostavljaju da sam Britanka, ali ja nemam ni kapi engleske krvi, i čitavog života, u Americi, moram jednako da ponavljam da, uprkos svom luckastom naglasku, „Ja nisam Britanka!“ (što rado izgovaram onako kako je Nikson rekao: „Ja nisam lopov!“).

Pravi Britanci pak ne misle da sam jedna od njih, nego mi govore da je moj naglasak „američki naglasak koji mogu da razumeju!“ Zbog toga nikada nisam osećala da negde pripadam, a to su pojačavale reakcije drugih ljudi. Nebrojeno puta Amerikanci su me pitali: „Odakle ste?“, ja sam odgovarala: „Iz Njujorka“, a oni su kroz smeh uzvraćali: „Nemoguće! Ne s tim naglaskom!“

Nije prijatno kada vas potpuno nepoznate osobe prekorevaju zbog naglaska, i to je uvek pojačavalo moj osećaj da nemam korene. Na kraju krajeva, znam da sam se rodila u Njujorku, ali mi niko ne veruje, i znam da sam napola Srpkinja, ali nikada nisam bila u Srbiji. Tapiserija mog života je rasparana, iskrzana. Loša strana toga je što sam se čitavog života, gde god da se nađem, osećala kao tuđinka, a dobra je to što mi je svuda jednako prijatno. No, dokaz dubokih korena ove zbunjenosti jeste činjenica da nigde nisam živela dugo i da se nikada nisam vraćala tamo gde sam nekada živela, nego sam uvek išla napred. Mada, sada kad razmislim, uviđam da zapravo i nisam išla napred, nego u stranu.

Čitavog života postavljali su mi pitanje koje sada sve više kida moje inače skromno strpljenje, posebno zato što je dosadno beskrajno ponavljati jedan isti razgovor.

Evo kako on obično teče (zamislite bučan zadimljen bar):

Odakle ste?

Iz Njujorka.

Ne, niste!

Vi bolje od mene znate odakle sam?

Ali, imate naglasak!

Mora da ste muzičar kad vam je sluh tako prefinjen.

Iz Australije?

Ne.

Iz Južne Afrike?

Ne.

Iz Kanade?

Ne.

S Novog Zelanda?

Ne.

U redu, predajem se. Odakle ste?

Rekla sam vam pre sat vremena, dođavola. Ja sam iz Njujorka. Rođena sam u Njujorku. Da vam pokažem pasoš?

Ali, govorite s naglaskom?

Ja sam dete Jevrejina iz Bruklina i princeze iz Srbije.

Molim?

Molim?

Molim?

Molim?

A gde je taj Sibir?

Na nekom dubljem nivou ovaj mučni i predvidivi razgovor tišti me jer me podseća da zaista nemam dom: Zašto me niko ne prihvata i zašto uvek moram da dokazujem svoj identitet?

Kada sam cariniku na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla“ pokazala pasoš, on je podigao pogled i rekao mi: „Znam ko ste vi.“ Zapanjila sam se. To mi se nikada do tada nije dogodilo. Upitala sam ga: „Zašto mi ne poželite dobrodošlicu kući?“ Odgovorio je: „Dobro došli kući!“ To je za mene bio početak novog života.

Kad sam Srbima govorila da mi je to prvi dolazak u otadžbinu, pitali su me: „Zašto ste toliko čekali?“ Nesigurno i s oklevanjem odgovarala sam: „Zbog politike, možda“, ali kad sam bolje razmislila, shvatila sam da zapravo ne znam zašto. Čitavog života osećala sam da nemam korena. Delimično za to krivim i svoju osetljivost na stradanja svoje porodice – nisam želela da oprostim zemlji koja je svirepo ranila meni drage ljude. Silno sam se kolebala jer Srbija nije zemlja koju sam želela da posetim kao turista. Čekala sam dugo, s dobrim razlozima, a onda je stigao poziv za prijem. To mi je delovalo dolično. Kupila sam povratnu kartu za petodnevni boravak.

Iz knjige „Kraljevska dinastija“ Katarine Oksenberg Karađorđević

1 komentar

Ostavite komentar