BEOGRADSKI RANOHRIŠĆANSKI MUČENICI
Sveti đakon Fortunat i čtec Ermogen bili su svetitelji koji su neustrašivo ispovedali veru u Isusa Hrista pred neznabožačkim sudijom, a imali su moć i da molitvom isteruju zle duhove i ruše paganske hramove.
Dolazak cara Dekija na vlast, polovinom trećeg veka (250. god. n. e.), dramatično utiče na, i do tog trenutka, jako težak život hrišćana u Rimskoj imperiji.
Tražeći uzroke za do tada neviđenu u istoriji krizu koja je potresala Rim, u carskoj palati je počelo da se širi uverenje da su za sve nevolje krivi isključivo hrišćani. Krivi su jer ne prinose žrtve njihovim paganskim bogovima. Zbog toga, car ih proglašava glavnim neprijateljima Imperije. Sa malim pauzama, vrhunac progona nastaje za vreme Dioklecijanove vladavine serijom edikata, počevši od 303. god nove ere. Po procenama pojedinih istoričara ovi carski dekreti prouzrokovali su smrt 3.500 hrišćana od šest miliona, koliko se procenjuje da ih je bilo početkom četvrtog veka. U bogoslovskim krugovima smatra se da je baš ovaj surovi period dao veći deo hrišćanskih mučenika u dvehiljadegodišnjoj istoriji svete Crkve.
Upravo u takvom vremenu živeli su i Sveti beogradski „singidunumski“ mučenici Montan, njegova žena Maksima, čtec Ermogen, đakon Fortunat, đakon Donat i njegov brat Venust. U prošlom broju Pravoslavlja opisan je čudesan život i končina Svetih Montana i Maksime. U ovom broju otkrivamo pomalo zaboravljene stranice iz žitija Svetih mučenika Ermogena i Fortunata, skidajući prašinu sa manje poznatih istorijskih izvora (Thierry Ruinart – Les veritables actes des martyrs, 1825, Dom. H. Leclercq – Les martyrs, 1921).
Iz ovih knjiga saznajemo da je u Dioklecijanovo vreme, u grad Sirmijum (današnja Sremska Mitrovica) stigao sudija i starešina Viktorijan sa ciljem da zajedno sa članovima paganskog sveštenstva krene u odlučan obračun sa hrišćanima. U tim progonima su, između ostalih, bili uhvaćeni i pred okrutnog Viktorijana izvedeni Sveti Ermogen i Fortunat, čtec i đakon, obojica iz Singidunuma.
Prenosimo vam pojedine detalje sa suđenja ovim svetim mučenicima prema već pomenutim istorijskim izvorima:
• „Starešina Viktorijan: Ermogene, odgovori mi, ti uzimaš bez sumnje Hristovo ime?
• Ermogen: Da, zovem se hrišćaninom.
• Viktorijan: Koja je tvoja dužnost kao hrišćanina?
• Ermogen: Ja sam od onih koji imaju običaj da čitaju Poslanice narodu.
• Viktorijan: Koje su to zapovesti koje čitaš narodu i kojima ih podučavaš?
• Ermogen: To su pobožne zapovesti i sveta podučavanja Gospoda mog Isusa Hrista, kralja vekova.
• Viktorijan: I ko je Bog kojeg ti obožavaš?
• Ermogen: To je sam istinit Bog, Tvorac neba i zemlje i svega što postoji.
• Viktorijan: Da li to znači da naši bogovi nisu istiniti bogovi?
• Sveti Ermogen smelo odgovori: Tvoji bogovi su od drveta i kamena; oni nisu božanski i ne mogu nikoga spasiti.
• Viktorijan: Ermogene, priđi i pokloni se našim bogovima, inače ću te surovo kazniti.
• Ermogen: Već sam ti rekao da se neću prikloniti tvojim nemoćnim, gluvim i nemim bogovima…“
Tada starešina naredi da ga bace u zatvor zajedno sa Svetim Fortunatom. Čuvari su im stavili lance i tako okovane sproveli u tamnicu.
Prolazeći pored jednog idolopokloničkog hrama, Hristov vojnik Ermogen se prekrsti i zapreti zlom duhu koji se tu krio. U tom trenutku, veliki deo hrama se obruši i zli duh, izlazeći iz idola, uđe u Viktorijanovu kćer vičući: „Ako čovek Božiji koga ste bacili u tamnicu ne dođe da me uhvati, neću izaći odavde!“
Starešina čuvši ove reči ode krišom do Ermogena i zapita ga da li može da spase njegovu kćer. Ermogen sa smirenjem odgovori Viktorijanu da se devojka može spasiti jedino imenom Isusa Hrista, Sina Boga Živoga i da će, ako on poveruje u Gospoda, njegova kćer ozdraviti. Prepredeni sudija nije nameravao da poveruje u Isusa Hrista Spasitelja. Slagavši u svom srcu, on reče Ermogenu da će poverovati u Boga ako istera nečistog duha iz njegove ćerke. Sveti vojnik Hristov, znajući stvarne pomisli starešine, otvoreno mu predoči da je shvatio njegovu podlu igru, ali da će ipak spasiti devojku zbog ljudi koji su se tu sakupili. Tada Ermogen, kleknuvši na kolena pred okupljenim narodom, naglas poče da izgovara molitvu i proslavlja Gospoda Isusa Hrista. Potom ustade i stavi ruku na mladu devojku, naređujući imenom Gospodnjim da zao duh napusti njeno telo i dušu. U tom trenutku nečisti duh izjuri iz sudijine kćeri i ona pade kao mrtva. Ermogen podiže glas i poče slaviti Gospoda Isusa Hrista koji je došao da je spase. Starešina videvši spasenu kćer koja poče blagosiljati Boga na nebesima, namerno i bezočno zaboravi šta je samo pre nekoliko trenutaka ranije obećao Svetom Ermogenu. Viktorijan poče ubeđivati njegovu ćerku da su je spasili njihovi paganski bogovi. Zatim se okrete Ermogenu i ponovo mu naredi da priđe i pokloni se idolima. Međutim, sluga Božiji još usrdnije i glasnije proslavi jedinoga Gospoda Boga pred okupljenim ljudima. Besni starešina već potamnelog srca i uma naredi da ga zavežu i sa Fortunatom ponovo odvedu u tamnicu.
Nešto kasnije, pošto su ih ponovo izveli iz tamnice starešina Viktorijan još jednom reče Ermogenu, pozivajući se na carsku naredbu, da se prikloni idolima. Sveti mučenik hrabro i sa vatrenom verom odbi da se povinuje zapovestima nemilosrdnog sudije. Sad već sasvim izvan sebe od besa, Viktorijan naredi vojnicima da ih odvedu izvan grada i pogube. Kada su stigli na gubilište, Ermogen se baci na kolena i zamoli Gospoda da primi njegovu svetu dušu. Tada im staviše povez na oči i prvo Ermogenu odrubiše glavu, a zatim i Fortunatu. Kada se ovaj krvavi pir završio, nekoliko hrabrih hrišćana je došlo na gubilište da uzmu njihova sveta tela kako bi ih i dostojno sahranili.
Šta se desilo dalje sa kultom i sa moštima ovih svetih mučenika? Veliki broj istoričara to opisuje u svojim istraživanjima. Pomenimo samo neka od njih: Diokletian und die Tetrarchie – Alexander Demandt, str.217, Lexikon für Theologie und Kirche, Josef Höfer, str. 250, Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l’empire romain, Jacques Zeiller, str.75, Sirmian martyrs in exile – Peter Toth. Ovi istraživači navode da je krajem petog i početkom šestog veka, pred najezdom varvarskih naroda, sa ovih naših prostora započela velika migracija stanovništva u pravcu današnje severne Italije. Spas od progona pronašli su na prostorima oko gradova Akvileja i Grado.
U tim nesigurnim vremenima sa sobom se nosilo samo najneophodnije i najdragocenije. Mošti svetitelja su svakako predstavljale dragocenosti prvoga reda. Možda je upravo ta istorijska okolnost, seoba stanovništva i prenos moštiju, presudno uticala da kult ovih svetitelja ne bude dublje do danas ukorenjen u pravoslavnoj tradiciji.
I zaista, sledeći putokaze gore spomenutih istoričara, otkrivamo istovremeno iznenađujuću istinu da se mošti ovih svetitelja nalaze ne tako daleko od ovih prostora, u današnjoj severnoj Italiji. Na prostoru od Akvileje do Goricije, zajedno sa gradovima Čividale (Cividale), Udine i Gradiska (Gradiska), čuvaju se zemni ostaci ovih pravednika čija su imena zauvek zapisana na nebu u Knjizi Života koju svakodnevno uređuje sam Gospod. Sveti Ermogen i Fortunat se proslavljaju 12. jula i 27. avgusta (prenos moštiju).
Izvor: Pravoslavlje, broj 1199