CAR I NJEGOV VRTLAR
Jedan jedini put, Car i Vrtlar behu tada u poznim godinama, sluga nije na vreme primetio gospodara. Ovaj je, klečeći iza jedne ruže, bio zaokupljen čupkanjem cvetnih stabljika. Kad ugleda svog vladara, htede da pobegne, ali kako se naglo uspravljao, stara kolena ga izdadoše.
Bila je zaista retka povlastica imati u ono vreme sedamnaest godina u Alosu. Oni koji behu te sreće, gledali su posle na jednostavnu, verodostojnu prirodu kao na rasute kockice neke slagalice koju je samo Vrtlar jednoga dana uspeo sastaviti da ugodi Caru.
Ti ljudi su se prepoznavali celog svog života po nekom određenom načinu bivstvovanja sazdanom od vedre ozbiljnosti, milostivosti i spokojstva. Rano su okusili najveće blagodeti života. Ta rana posvećenost uštedela im je grubost, a katkada i jetkost onih koji strahuju da ih neće otkriti nikada, ili pak prekasno, da možda neće umeti da ih raspoznaju ili ugrabe kada se one konačno ukažu.
Tamo, u Alosu, čovek nije više bio na ovome svetu, nego na sceni ladanjaskog pozorišta gde je čovečanstvo samo za sebe izvodilo predstavu bezbrižnosti i zadovoljstva. Vazduh, ipunjen miomirisom i isparavanjem eteričnih ulja cveća i drveća odabranog sa najtananijom umešnošću, nije više bio u potpunosti vazduh, već naizmenice životvoran i umirujući ljubavni napitak, mirisava ambrozija koja kao da se stepenasto sliva u svežim slapovima, šiklja iz baštenskih leja i planinskih venaca kao iz mirisnih izdana.
Kada bi neka ptičica sa grane zacvrkutala par srećnih tonova, skriveni svirači smesta bi sastavili improvizacije na njenu temu. Na savijutku neke staze ukazao bi se bal, gozba, svetkovina. Na bazenima su takmičari pokušavali motkom da gurnu jedni druge sa čamaca. Živelo se poput čergara iz opere; nije bilo stalnoga konaka, čovek bi usnio tamo gde ga svlada umor, pod nekim čardakom ili na postelji od mahovine, pored neke slučajne saputnice. Ona bi po buđenju iščezla, no ako biste prvoj osobi koja naiđe izgovorili ime nestale, uputila bi vas na njen trag pomoću neke zagonetke ili kratke rime.
Neko neprekidno podstrekivanje oživljavalo je u svakome trenu radost življenja, a godišnje doba je uvek bilo prekratko da ga se čovek zasiti. Prvoga dana proleća, napuštajući večito plavo alosko nebo, dvor se vraćao u prestonicu Alster.
Kao jedinu nagradu, Vrtlar je molio Cara za odobrenje da okonča svoje dane u Alosu. Ne kao uvaženi gost, već kao najponizniji plevač uzanih leja cveća. Car je tada povikao da nema nameru lišiti se time čoveka najvičnijeg da proslavi njegovu carevinu. Na šta je Vrtlar odgovorio:
– Sire, nakon Alosa, čime bih mogao doprineti vašoj slavi kao i svojoj?
Da bi slomio njegovu volju, monarh mu je uzaludno obećavao hrpe zlata. Napokon, posle dugog opiranja, uslišio je njegovu molbu. Međutim, ostao je kivan na njegovu tvrdoglavost i nikada ga više nije udostojio svoga prisustva. Gotovo sve do svoje smrti Vrtlar je živeo u nemilosti, u srcu svoga dela.
Letopisi su iznosili da je ispred Cara, u njegovim šetnjama po aloskim vrtovima, uvek išao sluga zadužen da budno pazi da se dva čoveka ne susretnu. Jedan jedini put, Car i Vrtlar behu tada u poznim godinama, sluga nije na vreme primetio gospodara. Ovaj je, klečeći iza jedne ruže, bio zaokupljen čupkanjem cvetnih stabljika. Kad ugleda svog vladara, htede da pobegne, ali kako se naglo uspravljao, stara kolena ga izdadoše. On posrnu. Car mu pruži ruku i pomože mu da se podigne. Nakon dvadeset godina zavade, izmiriše se na pragu smrti.
Šta jedan drugome rekoše u tom času, niko uistinu nikada ništa ne saznade. Ubrzo potom i jedan i drugi umreše, u razmaku od nekoliko dana. Od tada njihov poslednji razgovor postade jedna od omiljenih tema pesnicima.
U klasično doba anegdota bi predmet čuvene polemike između dve žestoko suprotstavljene škole, pošto je prva u Vrtlarevom držanju videla vrhunac gordosti i zaslepljenosti, a druga, naprotiv, simbol najviše mudrosti.