Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Čobančetova presuda

ČOBANČETOVA PRESUDA

Iz „Nevena“ čika Jove Zmaja preuzeta je ova poučna priča, zabeležena u narodu. „Čobančetova presuda“ je priča o tri sina kojima je otac u nasledstvo ostavio samo po jednu stvar, koje će posle njegove smrti dobiti svoju moć.

 

Imao otac tri sina. Kad je osetio da će umreti, pozva sinove i reče:

čobančetova presuda

– Ja vam, deco, nemam ništa drugo ostaviti, samo tri stvari: najstarijem dajem ovo ogledalo, srednjem štap, najmlađem jabuku. Svaka ta stvar ima čudesnu moć: ko pogleda u ogledalo, videće sve što se događa na svetu; ko sedne na štap, za tili čas može otići kud god zamisli; a jabuka ako je bolesnik pojede, ozdraviće od ma kakve bolesti. Kad umrem, vi se zajedno otisnite u svet, pa tek kad budete na devet dana hoda daleko odavde, ove stvari će dobiti svoju moć.

Sinovi primiše svaki svoje nasleđe, a otac im još toga dana umre. Kad su oca ukopali, tri brata krenuše u svet.

Putovali su devet dana i devetog dana očevi darovi dobiše svoju moć. Najstariji brat pogleda u ogledalo i tako doznade da je kći kralja valamanskog teško bolesna. Već je behu i svi lekari napustili, govoreći da joj nema pomoći. A kralj je objavio po celoj zemlji da će onome ko mu izleči kćer pokloniti imanje koje vredi koliko četvrtina cele kraljevine.

Sad sva tri brata sedoše na štap i za tili časak stigoše u dvor. Najmlađi tad pristupi brižnom kralju i reče da će mu izlečiti kćer. Tome se kralj veoma obradova i odvede ga bolesnici, a ovaj joj dade jabuku da pojede. Kad proguta i poslednji zalogaj, kraljevoj kćeri bi lakše, a već sutradan je bila zdrava kao dren.

Velika radost zavlada na valamanskom dvoru, a kralj održa reč i dade obećano imanje.

Ali – na zlo ga dade, jer sad se među braćom zavrže kavga: svaki je hteo da celo imanje zadrži za sebe.

Najstariji je govorio:

– Moja je zasluga, jer da ne beše moga ogledala, vi ne biste ni znali da je kraljeva kći bolesna! Imanje pripada meni!

Srednji se protivio:

– Ja sam tu glavni, jer bez moga štapa ne bismo na vreme stigli u ovu daleku zemlju da kraljevoj kćeri pomognemo! Zato je celo imanje moje!

Najmlađi je dokazivao:

– Koja bi korist bila i od ogledala i od štapa da nije bilo moje lekovite jabuke! Imanje sam ja zaslužio!

I pošto braća nikako ne mogoše da se pogode, stvar dođe do suda. Ali, sudije se nađoše u nedoumici, nisu znali kako da pravedno presude, jer je zaista svaki brat imao valjan razlog da imanje njemu pripadne, a po kraljevoj zapovesti nije se smelo deliti, moralo se jednome dati.

Najzad se najstariji sudija seti da u planini, na pašnjaku, postoji jedno mudro čobanče, pa reče ostalim sudijama:

– Nema nam druge, moramo to čobanče upitati za savet. Tu naša pamet nije dovoljna.

Poslaše po čobanče i ono dođe. Sudije mu rekoše da su u velikoj neprilici, pa neka ih izvuče ako ikako može.

– A koja vam je nevolja? – upita čobanče.

Sudije mu izložiše sve šta je i kako je.

– O, o! – nasmeja se čobanče. – A ja sam mislio da su vam se pomešale ovce iz deset stada, pa sad ne možete da ih razlučite! A za ovo ćemo lako!

– Kako lako, pobogu! – zaprepastiše se sudije. – Govori brzo kako bi ti presudio.

– Ja mislim ovako: ogledalo je ostalo čitavo, pa može svom gospodaru i dalje služiti; i štap je ostao kakav je bio, njegov gospodar će i dalje od njega vajde imati; ali jabuka je pojedena, te onaj treći njome više ništa ne može zaslužiti, stoga imanje treba da pripadne njemu.

Valamanske sudije se zgledaše i zastideše što tako mudra i jednostavia odluka nije njima pala na um, pa usvojiše čobančetovu presudu. I svi su njome morali biti zadovoljni, jer pravda je velika sila, nju ne može da ne prizia ni onaj kome nije draga.

Ostavite komentar

Ostavite komentar