Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Cveti – simbolika ulaska Hrista na magarcu u sveti grad Jerusalim

TUMAČENJE PRAZNIKA

Hrišćanski praznik Cveti otkriva nam u čemu se sastoji simbolika ulaska Hrista u sveti grad, ali i zbog čega on to čini baš na magarcu. Takođe, važno je znati i zbog čega je to velika svečanost i zašto deca i odrasli Isusa dočekuju kao cara.

 

Cveti su pokretni hrišćanski praznik kojim se obeležava Hristov ulazak u Jerusalim. Uvek pada u nedelju, dan nakon Lazareve subote, i nedelju dana pre Vaskrsa. Ustanovljen je u Jerusalimu krajem 4. veka, za uspomenu na poslednji, carski i svečani ulazak Isusa Hrista i sveti grad Jerusalim, i na poslednju nedelju njegovog života.

simbolika ulaska hrista

Ovaj događaj se spominje još u proročanstvu Zaharijinom:

Raduj se mnogo, kćeri sionska, podvikuj kćeri jerusalimska; evo, Car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak je i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magaričinom. (Zah.9:9)

Ovo je protumačeno kao da je Isus, predstavljajući se kao car Judeje, želi da opstruiše vlast rimskog cara, te je izveden pred sud Sinedriona i osuđen na smrt.

Prema jevanđelju, Isus je u grad ujahao na magarcu, dočekan masom ljudi koji su mu prostirali svoje odežde pred noge, put mu posipali cvećem i palminim listovima, i pevali u njegovu slavu:

O Gospode, pomozi! O Gospode, daj da bude napredak! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje! Blagosiljamo vas iz doma Gospodnjeg. (Ps.118 25/26)

Dočekan je poput istinskog vladara, poput cara.

Simbolika magarca je mir, za razliku od konja, koji simboliše rat. Stoga ulazak Hristov u Jerusalim predstavlja dolazak Princa mira, ne dolazak Kralja ili Ratnog zavojevača.

Bacanje haljina i palmovog lišća pred nečije noge, predstavljalo je iskaz dubokog poštovanja i visoke počasti. Sva četiri jevanđelja svedoče da je Isusu bila ukazana ova čast. Međutim, dok Matej, Marko i Luka tvrde da je narod prostirao haljine i zukvu, Jovan insistira na listovima palme.

U jevrejskoj tradiciji, palma je jedna od četiri svete biljke. Međutim, palmina grančica je u grčkoj i rimskoj kulturi simbolisala pobedu i boginju Niku, odnosno Viktoriju. Kada rimski trijumfator položi oružje, on oblači togu, civilnu odeću mira, a ona je ukrašena palmovom grančicom.

Iako apostol Pavle u svojim Poslanicama Hristov ulazak opisuje kao trijumfalni, ovakvo tumačenje nije moglo da postoji sve do 13.veka. U starom Egiptu palmove grane su pratile pokojnika na posmrtnim ceremonijama, i simbolisale su večni život. U srednjovekovnoj hrišćanskoj tradiciji one su krasile mučenike, stradalnike za hrišćanstvo, a predstavljale su njihovu moralnu pobedu, trijumf duha nad smrću. Palmino lišće se pominje još i u Jovanovom Otkrovenju.

Dakle, na praznik Cveti Isus Hrist ulazi u Jerusalim. Ali, ovoga puta ne onako kao što je mnogo puta ranije dolazio, kao nepoznati i nepriznati stranac. Ne, ovog puta on koji nikada za sebe nije tražio ni slave, ni vlasti – svečano ulazi u Jerusalim.

On pre toga zapoveda svojim učenicima da mu dovedu mladu magaricu, seda na nju i tako ulazi u grad, gde ga dočekuje mnoštvo ljudi i dece sa palmovim grančicama u rukama. Ti ljudi i ta deca ga pozdravljaju drevnim pozdravom kojim su se Jevreji obraćali samo caru: „Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje! Osana na visinama!“

Šta znači sve to – to mnoštvo ljudi, te palmove grančice, ti gromki pozdravi namenjeni samo caru, ta likujuća radost? Zašto se svake godine sećamo tog događaja sa takvom radošću, kao da i sami stojimo na ulicama Svetoga grada, i čekamo Hrista, i srećemo ga, i radujemo mu se, pozdravljajući ga tim pozdravom, tim večnim “Osana”?

To znači da je Hristos – makar se to zbilo odavno i to samo u jednom jedinom, dalekom gradu – ipak bio car, da je Hristos carevao i bio priznat od strane naroda kao car! Da, Hristos je učio o Carstvu Božijem, o svom budućem carevanju. Ali, toga dana – šest dana pre Vaskrsa – on je javio svoje Carstvo ljudima, pozvavši ih, a sa njime i sve nas, da postanemo građani tog Carstva, da postanemo podanici tog smirenog cara, bez zemaljske vlasti i zemaljske moći, ali svesilnog svojom ljubavlju.

Na Cveti se obraćamo iznova Gospodu, govoreći “ti si jedini Gospod, ti si naš jedini Car, mi znamo i verujemo i ispovedamo da će pobediti Carstvo tvoje ljubavi, Carstvo tvoje pobede nad grehom, zlom i smrću, i znamo da nam radost te vere niko oduzeti ne može”.

Na Cveti uvek iznova postajemo svesni da Hristos, posle svog svečanog ulaska u Jerusalim, kreće na stradanje i prema krsnoj smrti. No, svetlost koja se zapalila u svetu na Cveti obasjaće i bezdanu tminu njegovoga stradanja.

Tri dana posle krsta i krsne smrti počinje da sviće zora neizrecive vaskršnje radosti. Vaskrsenje Hristovo i jeste pravi smisao i sila Lazareve subote i Cveti, tih zadivljujućih dana u koje se – privevši naš post kraju – pripremamo da do kraja sledimo Hrista u njegovom voljnom stradanju, u njegovom pobednom silaženju u smrt, u njegovom preslavnom Vaskrsenju u treći dan po raspeću.

Ostavite komentar

Ostavite komentar